Zablude Islama o Bibliji i Isusu

Pripadnici Islama, kao najnovije od velikih svetskih religija, Bibliju ne priznaju u ovom današnjem obliku. Neki idu toliko daleko sa tvrdnjom kako su u Starom i Novom Zavetu pomešani istina i laž, te za krajnje poređenje  koriste isključivo Kur’an.

No, kao vrhunac svojih tvrdnji navode da je Hristos (Isus a.s.) bio musliman, Božji poslanik, a nikako Njegov Sin i Spasitelj, koji još uvek nije umro, te da je uzdignut na Allahov kat i da će se ponovo vratiti na Zemlju.

Za muslimane, Biblija je praktično bezvredna, kada se govori o autentičnosti njenog božanskog otkrivenja. Oni veruju da je ona bila potpuno “iskvarena” i stoga nedostojna poverenja. Ali, ako ispitamo biblijske dokumente, koristeći iste standarde koje bi koristio bilo koji istoričar, mi otkrivamo da je njena pouzdanost potpuna.

Na primer, kada sakupimo bilo kojih deset drevnih dokumenata zajedno, njihov autoritet je mnogo manji od autoriteta novozavetnih dokumenata. Kao što je ranije spomenuto, imamo preko 24.000 kopija manuskripata sa delovima Novoga zaveta datiranih ranije od 350. godine pre nove ere. Radi poređenja, druga po redu od svih drevnih knjiga je “Ilijada” sa 643 manuskripata.

Dr. John Warwick Montgomery, dekan pravnog fakulteta “Simon Greenleaf School of Law” i zapaženi teolog, komentariše ovo na sledeći način: “Biti skeptičan prema savremenim spisima Novoga zaveta, znači dozvoliti svim klasičnim drevnim dokumentima da skliznu u mrak, jer nijedan od dokumenata drevnog perioda nije tako dobro proveren, što se tiče bibliografije, kao Novi zavet.”

Kada pogledamo šta nam sam tekst Novog zaveta govori, videćemo da pisci novozavetnih knjiga kažu za sebe da su oni očevici, odnosno bliski saradnici očevidaca, događaja o kojima pišu. Mi takođe imamo izvanredan spoljašnji dokaz koji ovo potvrđuje. Papias, sledbenik apostola Jovana, potvrđuje činjenicu da je Marko zaista napisao Jevanđelje koje mu se pripisuje, dobivši svoje informacije od apostola Petra. Polikarp, takođe sledbenik apostola Jovana, učio je svoga učenika Irineja da su ljudi, kojima se pripisuju četiri Jevanđelja, zaista oni koji su ih napisali.

U prilog ovim dokazima, možemo takođe dodati rezultate savremene arheologije. Ona je postupno potvrđivala biblijske izveštaje koji su ranije bili izvrgnuti ruglu kao veoma nepouzdani. Imajući ovo u vidu, Nelson Glueck, jevrejski arheolog svetskoga glasa, otišao je tako daleko da je kazao: “može se kategorički izjaviti da nijedno arheološko otkriće nije nikada osporilo biblijske činjenice.”

U svakom ozbiljnom istraživanju biblijskih tekstova dokazi za njihovu pouzdanost su više nego pozitivni. Čak i sekularni istoričari svetskog glasa prihvataju biblijske izveštaje kao istorijski pouzdane. A.N. Sherwin-White, koji po svom verskom ubeđenju nije hrišćanin, prihvata bez ikakve sumnje esencijalnu pouzdanost Jevanđelja i Dela Apostolskih: „Za Dela istorijska tačnost je neoboriva… svaki pokušaj da se odbace njeni istorijski podaci, danas je apsurd. Rimski istoričari su ih već odavno uzeli kao istinite.“

Vrlo je zanimljivo zapaziti da Yusuf Ali, u svom široko upotrebljavanom engleskom prevodu Kur’ana, dva puta citira Sir Frederick Kenyona kao renomirani autoritet. Kenyon, bivši upravnik Britanskog muzeja, bio je jedan od najvećih svetskih autoriteta po pitanju tekstualne kritike drevnih spisa. Baveći se tekstualnom pouzdanošću Biblije, zaključio je da: “Hrišćanin može da uzme celu Bibliju u ruke i da kaže bez straha i sumnje da drži istinitu Reč Božju.”

Isusova smrt i vaskrsenje

Muslimani, poričući da je Isus umro na krstu, takođe tvrde da se ni vaskrsenje nije dogodilo. Oni to čine ne bazirajući se na istorijskim dokazima, već zato što Kur’an jednostavno poriče da je Isus vaskrsao. Kako god, njihova verovanja još jednom su u suprotnosti svim dokazima.

Sledeći citati su lista samo nekih starozavetnih proročanstava koja se odnose na patnje Mesije i njihovog ispunjenja u Isusu. Rečeno nam je da će Mesija doći u poniznosti (Zaharija 9:9; Matej 21:6-9), da će biti prodan za 30 srebrnika (Zaharija 11:12; Matej 26:15), da će Njegove patnje biti ogromne (Isaija 50:6; Matej 26:67), da će biti proboden i šiban (Isaija 53:5; Matej; Jovan 19:34), da neće ništa reći u svoju odbranu (Isaija 53:7; Matej 27:12-14), da će biti ubijen (Isaija 53:8; Luka 23:46), da će mu biti ukradena dolama i da će posredovati za prestupnike (Isaija 53:12; Matej 27:38; Luka 23:34), da će biti ismejan (Psalam 22:7-8; Matej 27:31.39-40), da će Njegove ruke i stopala biti probodena (Psalam 22:16; Jovan 20:25-28), da će se bacati ždreb za Njegovu dolamu (Psalam 22:18; Jovan 19:23-24) i da Njegove kosti neće biti polomljene (Psalam 34:20; Jovan 19:33).

U Novom zavetu Isus je tvrdio za sebe da je Bog (Jovan 8:58). Oni koji su bili Njemu najbliži takođe su to tvrdili (1. Jovanova 5:20; 2. Petrova 1:1). Isus je rekao da će konačan dokaz koji će potvrditi Njegove izjave biti Njegovo vaskrsenje iz mrtvih (Matej 16:21; 17:9; Jovan 2:18-21).

Da se ovi događaji nisu odigrali (Isusova smrt i vaskrsenje) bili bismo suočeni sa veoma teškim pitanjima. Kako objasniti promenu koja se odigrala u Petru? On je bio kukavica tako da se u jednom trenutku odrekao da je uopšte i poznavao Isusa, a kasnije je umro mučeničkom smrću zbog Isusa. Kako objasniti promenu koja se odigrala u Savlu, najvećem progonitelju rane crkve, koji je postao apostol Pavle, najveći misionar rane crkve (koji je takođe umro mučeničkom smrću)? Kako uopšte objasniti nastanak same hrišćanske crkve? Na hrišćanstvo se vršio veliki pritisak. Prvi hrišćani nisu imali podršku sveta za propovedanje Isusove smrti i vaskrsenja. Naprotiv, sve što su mogli očekivati bile su psovke, progonstvo i mučenička smrt. Jedini zadovoljavajući odgovor na ova pitanja bio bi taj da je Isus zaista vaskrsao iz mrtvih, kao što je obećao.

Pred kraj osamnaestog veka La Revelliere-Lepeaux, odlučni protivnik hrišćanstva, nameravao je da promeni religiju u Francskoj od hrišćanstva u teofilantropiju (određena forma deizma). Kada je rekao Talleyrandu za svoje planove “cinični političar je odgovorio”: “Sve što treba da uradiš jeste da dozvoliš da te obese i da trećeg dana vaskrsneš.”

I zaista, Talleyrand je vrlo jasno pokazao glavnu razliku između hrišćanstva i bilo koje druge religije na svetu. Isus Hristos je vaskrsao iz mrtvih i time je potvrdio svoju božansku ličnost. Muhammad i svi ostali osnivači raznih drugih religija su još uvek u grobu.

Jedino Isus ima silu života koja pobeđuje smrt, kao što je to i rekao u Jovanu 11:25-26: „Ja sam vaskrsenije i život: koji vjeruje mene ako i umre življeće. I nijedan koji živi i vjeruje mene neće umrijeti vavijek.“

Izvor: Delovi knjige: “Svetsko probuđenje Islama”



Comments

  1. Ja osobno pripadam Katoličkoj crkvi ali kao svi koji pripadaju drugim crkvama nazivam se kršćaninom.E ovako između crkva nema razlike svaka crkva vjeruje u Krista i da se kroz Krista samo spašava.A to kako se sluzi liturgija i kako se to štuje to nije bitno.To je stvar naroda i običaja znači svi smo mi kršćani(mislim na pripadnike kršćanstva)i da KRŠĆANSTVO je jedina religija koja stoljećima djeluje u slavi Sina i Svetoga duha.U islamu nikad nisu bila čudesna ozdravljenja a u kršćanstvu stalno možemo naći članak da je Bog po Isusu ozdravio nekog ili istjerao zlog duha.A mi kršćani ne obazirimo se na drugo svi će već vidjeti slavu našeg Kristosa uz zvukove trublje.Amin Izmilite Oče naš-daje snagu vjerujte mi

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.