Opšte je poznato, da dijeta sa povećanim unosom količine soli dovodi do visokog krvnog pritiska, uvećava faktor rizika za niz zdravstvenih problema, uključujući srčane bolesti i moždani udar. Ali u poslednjoj deceniji, studije kod ljudske populacije uputile su na povezanost između unosa soli i moždanog udara, bez obzira na to da li osoba ima visok krvni pritisak te da li spada u rizičnu grupu srčanih bolesti, sugerišući nedostajuću vezu između unosa soli i zdravlja mozga.
Zanimljivo je da istraživanja pokazuju, da postoji komunikacija između creva i mozga, što se danas naziva osovinom creva i mozga. Poremećaj osi creva i mozga doprinosi raznim bolestima, uključujući Parkinsonovu bolest i sindrom iritabilnih creva. Shodno tome, polje istraživanja osi creva i mozga ubrzano raste i razvija se. Tokom 2013. godine, nekoliko studija pokazalo je da visoki unos soli dovodi do dubokih imunoloških promena u crevima, što rezultira povećanom ranjivošću mozga na autoimuna oboljenja – kada imuni sistem greškom napada sopstvene zdrave ćelije i tkiva, što možda sugeriše da creva mogu da komuniciraju s mozgom putem imuno signalizacije.
Istraživanje objavljeno u „Nature Neuroscience“ otkriva još jednu vezu: imunološki signali koji se šalju iz creva mogu ugroziti krvne sudove mozga, što dovodi do pogoršanog zdravstvenog zdravlja i kognitivnih oštećenja. Iznenađujuće, ovo istraživanje otkriva prethodno nepisanu vezu creva i mozga posredovanu od strane imunog sistema i ukazuje da prekomerna so može negativno uticati na zdravlje mozga kod ljudi kroz narušavanje krvnih sudova mozga bez obzira na uticaj na visinu krvnog pritiska.
Ovo istraživanje predlaže nove terapijske mere za borbu protiv moždanog udara – drugog vodećeg uzroka smrti u svetu – i kognitivne disfunkcije. Smanjenje unosa soli primenljivo je na ljude širom sveta, jer skoro svaka odrasla osoba konzumira previše soli: u proseku 9-12 grama dnevno ili otprilike duplo više od preporučenog maksimalnog nivoa unosa (5 grama) prema preporuci Svetske zdravstvene organizacije.
Istraživači su koristili miševe i otkrili su da imunološke reakcije u tankom crevu pokreću kaskadu hemijskih reakcija koje dosežu krvne sudove mozga, smanjujući dotok krvi u korteks i hipokampus, dve regije mozga ključne za učenje i pamćenje. Što dovodi do smanjenja kognitivnih performansi. Slabljenje mogućnosti učenja i pamćenja bilo je vidljivo čak i bez često propratnog visokog krvnog pritiska; a primećeno je da creva reaguju na zasićenje solju te usmeravaju imune signale koji su osnova za propadanje vitalnog vaskularnog kompleksa mozga i ugrožavaju kognitivnu funkciju. Iako se do sada ova studija provodila samo na pokusnim životinjama, naučnici veruju da je verovatno da se mnogo toga odnosi na ljude.
Pokazalo se da smanjeni unos soli ima korisne efekte na celokupno zdravlje, pa su istraživači želeli da znaju da li se ti efekti šire i na ovu novo identifikovanu signalnu kaskadu koja počinje u crevima ciljajući krvne sudove mozga i na kraju, utiču na kognitivne funkcije. Kada su miševi vraćeni na normalnu ishranu nakon što su bili na dijeti slanije nego obično hrane, štetni uticaji na zdravlje uzrokovani viškom unosa soli nestali su. Farmakološka intervencija koja je poremetila imunološke signale takođe je preokrenula posledice.
Implikacije ove novootkrivene veze creva i mozga dotiču se nekoliko autoimunih poremećaja, uključujući multiplu sklerozu, reumatoidni artritis, psorijazu i upalno oboljenje creva, za koje se pokazalo da aktiviraju isti put imunološkog signala koji je uključen u ovo istraživanje. Ovi autoimuni poremećaji imaju visok rizik od moždanog udara i povezani su sa loše funkcionisanjem krvnih sudova u nervnom sistemu.
Ovo istraživanje je takođe dokaz da ono što jedemo utiče na to kako razmišljamo i da naizgled izolovani delovi tela mogu igrati vitalne uloge u zdravlju mozga. Ovi rezultati motivišu istraživanja o tome kako svakodnevni izazivači stresa na naš probavni sistem i krvne sudove mogu promeniti mozak, a samim tim uticati na kako vidimo i doživljavamo svet.
Izvor: Scientific American/Dr. Jonathan D. Grinstein
