Živio jednom jedan seljak koji je često mislio da bi bilo mnogo bolje kad bi on sam određivao vremenske prilike. Bog je vidio njegove misli i rekao mu: „Pošto misliš da bolje znaš kad je kakvo vrijeme potrebno, ovog ljeta sam upravljaj vremenom.“ Seljak se jako obradovao i odmah je poželio sunčano vrijeme. Kad se zemlja osušila, poželio je da noću pada kiša. I tako je i bilo. Žito je raslo na poljima kao nikad ranije. Svi su bili radosni gledajući neviđeno veliko klasje. U jesen, kad je polje požutjelo, seljak je počeo da skuplja prinose. Međutim, njegovo razočarenje je bilo veliko: pokazalo se da je sve klasje prazno! Požnjeo je samo slamu. I opet je seljak počeo da se žali Bogu zbog toga što je ljetina nikakva. „Nisi li naručivao vremenske prilike po svojoj volji?“ upitao ga je Tvorac. „Pa jesam, slao sam naizmjenično čas kišu, čas sunce.“ – počeo je da objašnjava seljak. „Sve sam učinio kako treba! Ne shvatam zašto je klasje prazno?“ – pomalo umišljen, pitao se seljak. „A na vjetar si zaboravio? Zbog toga ti ništa nije pošlo za rukom.“ – reče Bog seljaku. Seljak se postidio i rekao: „Oprosti mi Gospode! Bolje je da Ti sam upravljaš vremenom. Ja sam svojom, nazovi „mudrošću“, napravio samo zbrku i štetu.”
Šta vi mislite zašto je vjetar važan za žito?
Budući da je žito trava, cvjetovi su vrlo mali. Cvjetovi pšenice takođe nemaju nektar ili miris. Tako da insekti poput pčele, ne dolaze na cvijet radi oprašivanja. Jedino je ostao vjetar. Vjetar je potreban da prenosi prah s jednog klasja na drugi. Tada se žito oplođuje i ljetina biva dobra.
Šta se pravi od žita, pšenice? Da li znate?
Pekari, kao i naše mame i bake, ili neki drugi član porodice, koji je vičan zanatu, žitu se raduju. Jer od mljevenog zrna pšenice, nastaje brašno od kojeg se pravi: hljeb i divno pecivo – koje volim neizrecivo! Zlatne pletenice i topli pereci. A tek kolači… Volite li?
Psal. 148:8-9 „On zastire nebo oblacima, sprema zemlji dažd, čini te raste na gorama trava; Daje stoci piću njezinu, i vranićima, koji viču k njemu“.
