No comments yet

Ranjeni Iscelitelj

Ranjeni isceliteljNedavno je mom prijatelju umrla majka. Nije bila stara – tek što je uzela penziju. Nije stigla pošteno ni da se odmori ili da uživa u penzionerskim danima. Od trenutka kada su joj dijagnostikovali rak, do momenta kada je umrla, prošlo je tačno dva meseca. Otišla je veoma brzo i u velikim bolovima. A bila je dobra i verna žena; ni sa kim se nije zamerala; živela je pošteno i tome je učila svoju decu. Moj prijatelj se pitao zašto Bog ne učini nešto; zašto ćuti; gde je sada kada njegovoj majci treba pomoć? Na sahrani su se mnogi pitali zašto je takva osoba otišla na taj način i tako rano. Niko nije bio spreman za to. Nije zaslužila to.

I u pravu ste ako smatrate da mnogi ljudi ne zaslužuju ono što im se dogodi, bilo da je to bolest, ili prerana i bolna smrt, i da Bog možda nije fer u tim slučajevima. Međutim, ovakva razmišljanja mogu u nama da izazovu sumnju u Boga i njegovu dobrotu i ljubav. Mnogi koji su prošli kroz različite patnje lično ili gubitkom nekog dragog, postavljaju ovakva pitanja.

Eli Vizel, rumunski Jevrejin, koji je svoje tinejdžerske godine proveo u nekoliko koncentracionih logora, preživeo je i postao pisac – nobelovac, koji je u svojim delima opisao strahote logora. U svojoj knjizi “Noć” opisuje jedan događaj koji je posmatrao kao petnaestogodišnjak u logoru Buna, u Poljskoj. U ovom logoru bilo je otkriveno tajno skladište naoružanja koje je skrivao jedan zatvorenik, Holanđanin. Nakon višednevnog mučenja od strane SS vojnika, a pošto nije otkrio svoje saradnike, poslat je u Aušvic. Ovaj čovek je imao i jednog dečaka pomoćnika koga Vizel opisuje kao dečaka “uglađenog i lepog lica koje logor još nije uništio – lice malog tužnog anđela”.  

Sada su se SS vojnici okomili na dečaka, a pošto je on odbio da sarađuje, osudili su ga na smrt, zajedno sa još dvojicom logoraša koji su skrivali oružje. Nastaviću dalje Vizelovim rečima: “Jednog dana kada smo se vraćali s posla, videli smo tri vešala podignuta na zbornom mestu, tri crne vrane.  Prozivka, SS oko nas, uvežbani mitraljezi: tradicionalna ceremonija.  Tri žrtve u lancima – jedna od njih mali sluga, anđeo sa tužnim očima. SS je izgledao zabrinutiji, uznemireniji nego inače. Obesiti dečaka pred hiljadama posmatrača nije bio nimalo jednostavan zadatak.

Upravnik logora pročitao je presudu. Sve oči su bile uprte u dete. On je bio modrikasto bled, skoro nepomičan, grizući se za usnu. Vešala su bacala svoju senku na njega. Ovog puta upravnik logora je odbio da bude dželat. Tri SS-ovca su ga zamenila.

Tri žrtve zajedno su se popele na stolice za vešanje.  Tri vrata su u isto vreme bila postavljena u omče. “Živela sloboda!”, povikali su dvojica odraslih. Ali dete je bilo mirno.

“Gde je milostivi Bog, gde je ?”, upitao je neko iza mene.

Na znak upravnika logora, tri stolice su se prevrnule. U logoru je zavladala mrtva tišina. Na horizontu je zalazilo sunce. “Otkrijte glave!”, vikao je upravnik kampa promuklim glasom. Mi smo plakali.  “Pokrijte glave!”

Onda je počeo marš! Dva čoveka više nisu bila živa. Ali treće uže se još uvek pomeralo; budući tako lagan, dečak je još uvek bio živ… Više od pola sata je visio tamo, vodeći borbu između života i smrti, umirući u postepenoj agoniji pred našim očima. I mi smo morali da ga gledamo pravo u lice.  Još uvek je bio živ kada sam prošao pored njega.  

Iza sebe sam čuo istog čoveka kako pita: “Za Boga miloga, gde je sada Bog?” A u sebi sam čuo glas koji mu odgovara: “Gde je On?  On je ovde – visi na ovim vešalima”…

Vizel je u tom koncentracionom logoru izgubio svoju veru. Za njega, Bog je doslovno bio obešen na tim vešalima da nikada ne vaskrsne. Međutim, Vizel je izrekao veliku istinu – Bog je zaista bio na tim vešalima, On je visio pored tog dečaka. Bog nije sebe oslobodio ljudske patnje. I On je visio na vešalima, na krstu, na Golgoti, i samo to održava mnoge da veruju u Boga ljubavi. Bog je sa svima onima koji pate i stradaju; pored bolesničkih postelja, u saosećanju sa njima u njihovim bolovima.

Isus, Božji Sin, prizivao je Boga sa krsta, i nije dobio odgovor na pitanje: “Zašto? Zašto?” Nije čuo ništa osim Božje tišine. I pored toga ostao je veran, usmeravajući svoju pažnju na dobro koje njegova patnja može da donese. Vizel je optužujući Boga, izgubio iz vida jedan prastari tekst iz Knjige proroka Isaije 53:4.5“A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se; a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; ukor beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo.”

Ovo je proročanstvo o Isusu Hristu napisano više od 700 godina pre njegove smrti – proročanstvo koje ide do neverovatnih detalja koji su se zaista ispunili u Isusovoj smrti. Ali ono što nas ostavlja bez reči je da je On poneo naše bolesti, i da je On uzeo na sebe naše nemoći; da nas je On iscelio svojim stradanjem. Ne znam da li razumete tu sjajnu ideju zameničke smrti koja je učinjena za nas, ljudski rod, kroz Isusa Hrista. Utešna misao je da je to Bog koji je blizu svoje dece, a ne neki daleki, hladni i bezlični Bog, koji ne mari, nego Bog kome je stalo do svojih stvorenja, i do onih koji pate. Filip Jensi kaže: “Ljudska patnja ostaje besmislena i jalova ukoliko nemamo neko uverenje da Bog saoseća sa našim bolom i da nekako može da isceli taj bol.  U Isusu Hristu, mi imamo tu sigurnost.”

Hrišćanstvo ide i korak dalje i nudi vaskrsenje, trenutak pobede kada će poslednji neprijatelj, sama smrt, biti poražena. Naizgled tragedija – Isusovo raspeće – omogućila je konačno isceljenje sveta.

Dragi prijatelji, Uskrs je praznik drugačiji od svih drugih – ne zbog šarenih jaja i simpatičnog zeca – Uskrs je praznik koji slavi Hristovo vaskrsenje i Njegovu pobedu nad smrću. Ta pobeda garantuje istu pobedu svakome ko verom prihvati Hrista za svog Spasitelja, Gospoda, i Prijatelja.

Moj prijatelj, sa početka ovog članka, nakon što je video svoju majku kako je umrla s mirom i verom u Boga nakon svih bolova, došao do zaključka da je Bog milostiv i dobar, da drži sve u svojim rukama, pa i život njegove majke. Budući da je bila vernik i da je živela po svojoj veri, vaskrsenje Isusa Hrista garantuje da će jednoga dana prilikom Hristovog povratka vaskrsnuti u večni život. Zar ima veće i blaženije nade od ovoga. To je temelj hrišćanske vere; to je neuništiva nada koja je održavala hrišćane hiljadama godina; to je blažena nada svih generacija; to je obećanje Božje: “Jer Bogu tako omilje svet da je i Sina svog jedinorodnoga dao, da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.”  Jovan 3:16

Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!  Verujete li ovo?

Propovednik Milenko Tanurdžić

Post a comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.