Fenomen zla, ili da budemo još precizniji, ljudskog zla, vekovima fascinira filozofe, teologe, kao i jednostavne ljude. U ovom članku ne bih se bavio njegovim poreklom; Biblija već dosta govori o tome; želeo bih da se osvrnemo na ispoljavanje zla u nama, ljudskim bićima. Nije prijatno čuti činjenicu da smo svi mi u suštini grešni i samim tim imamo više sklonosti ka zlu nego ka dobru. Zlo je duhovna bolest čovečanstva. Bolest se definiše kao svaki defekt u strukturi tela ili ličnosti koji nas sprečava da ispunimo svoj Bogom dani ljudski potencijal. A zlo je upravo to! Da li je zlo izlečivo? Apsolutno! Ali pre nego što se pozabavimo rešenjem, tj. lekom za ljudsko zlo, trebalo bi se pozabaviti samim problemom zla u našoj prirodi.
Monstruozni zločini nacista u Drugom svetskom ratu nad određenim etničkim grupama; Staljinov genocid nad vlastitim narodom u sibirskim logorima; masakr u Ruandi, itd, ostave nas neme pred odvratnim, sirovim zlom. Međutim, ono što još više začuđuje je da, recimo, idejni tvorac holokausta i genocida nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata, nije bio Hitler (neurotični psihopata), nego Adolf Ajhman, po svim kriterijumima „normalan“ čovek, koji je odrastao u normalnoj Luteranskoj porodici, koja je gajila visoke moralne standarde. Pod normalnošću podrazumevamo osećaj za pravednost, humanost, razboritost, sa kapacitetom za ljubav i razumevanje drugih ljudi. Ljudsko društvo se oslanja na normalne ljude ovoga sveta da bi nas sačuvali od varvarstva, ludila i uništenja. Ali ko je onda zao, a ko nije? Ko je grešan i pod mogućnošću da čini zlo?
Koliko god to bilo neprijatno, Biblija nas sve proglašava krivima, tj. grešnima: „Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju.“ Rim. 3:21 Malo pre toga čitamo: „Ni jednoga nema pravednoga; ni jednoga nema razumna, i ni jednoga koji traži Boga; svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše, nema ga koji čini dobro, nema ni jednoga ciglog.“ Rim. 3:10-12.
Greh je, dakle, sveopšte prirode, što znači da je prisutan u svima ovde na zemlji, baš kao i njegove posledice. I osuda greha je sveopšta. Svi smo grešni, i svi smo osuđeni zbog greha! Dakle bez obzira na to koliko izgledali normalni i moralni, mi smo svi grešni i zli. I baš kao što je svako grešan, bez obzira na rasnu, etničku ili društvenu pripadnost, tako je i svakome spasenje od tog greha dostupno. Božje veliko spasenje ne poznaje nikakve rasne, etničke, društvene, ili bilo koje druge prepreke. Njegova blagodat je dostupna svima.
U gore citiranom tekstu, Pavle navodi šest optužbi protiv ljudskog roda. On kaže da nema nijednog pravednog, zatim da niko ne razume naš pravi problem, treće, da niko ne traži Boga, četvrto, da se ljudi namerno okreću od Boga, peto, da smo zbog toga svi bezvredni, i konačno, sumira u ponovljenoj izjavi koja je ujedno i zbir svih prethodnih izjava, da nema nikoga koji čini dobro, nijednoga! Ovo su značajne izjave jer pogađaju u samo središte našeg problema: odvojenost od Boga je uzrok našeg zla. Zar je moguće da nema nijednog pravednog pred Bogom? Zar normalni, moralni i religiozni ljudi ne spadaju u grupu pravednih i dobrih ljudi?
Na ovom mestu bih želeo da se podsetimo fariseja. Ko je važio za moralnije i normalnije od njih? Mi smatramo da je zlo samo ako se ono pokaže u svom najprimitivnijem, sirovom i surovom obliku. Recimo, opsednuti iz Gadarine (Marko 5:1-20) – to je bilo zlo u svom najprimitivnijem obliku. Opsednut demonima, poremećene pameti, terorisao je čitavu okolinu, nanosio povrede samome sebi i drugima. U susretu sa Isusom, bio je izlečen opsednutosti i zla, i postao prvi Hristov misionar. Fariseji, nasuprot njemu, nisu želeli da se suoče sa svojim zlom i grešnošću, neprestano su gunđali protiv Isusa, podsticali narod protiv njega, i na kraju ga ubili. Religijska elita, „marke“ u svakom smislu, prikriveno zlo, u normalnim i moralnim ljudima.
Ovde počinjemo sa užasom da shvatamo da su baš „normalni ljudi“ oni koji su najopasniji. „Ti normalni, društveno prilagođeni, jesu oni koji bez ustručavanja i bez osećanja mučnine šalju dirigovane projektile i pritiskaju dugmad za otvaranje velikih festivala uništenja koje su oni, normalni ljudi, pripremili“ (S. Pek, Ljudi Laži) Oni samo slede naredbe, ili poštuju zakone svoje zemlje; baš kao i Ajhman; baš kao i fariseji, ili neki drugi. Shvatamo da se zlo najbolje skriva iza maske moralnosti; a religija je jedna od najboljih maski!!!
Zlo je neka vrsta duhovne nezrelosti, i zato je čovek u duhovnom smislu neznalica. Čovek će radije ostati u neznanju nego se suočiti sa vlastitom grešnošću i zlom, oslanjajući se na svoj razum ili razum nekog drugog ili opšte prihvaćene „vrednosti“ ovoga sveta, dozvoljavajući drugima da misle i donose odluke umesto njih na koje će oni s odobravanjem klimati glavom, aplaudirati i prihvatajući sprovoditi u delo. To je razlog zašto većina ljudi želi da bude vođena umesto da vodi. Izbegavanje moralne odgovornosti koja počiva na vođi.Na žalost, najčešće se nametnu za vođu zli ljudi, sebično ambiciozni i moralno poremećeni.
Zao čovek pred svetom mora uvek da izgleda savršeno, dok u tami svoje duše strahuje da ne bude raskrinkan. To je jedan od razloga zašto zli ljudi mrze iz dna duše one koji su prepušteni Bogu. Čovek prepušten Bogu, shvatiće dubinu svoje duhovne nezrelosti, priznati pred Bogom svoju nemoćnost u sukobu sa vlastitim zlom, i prepustiti se Hristu da ga pouči, urazumi, očisti i spasi. Samo tako, i jedino tako, čovek može biti izlečen od duhovne nezrelosti i neznanja. Isus je kazao: „Svaki koji padne na taj kamen razbiće se; a na koga on padne satrće ga.“ Luka 20:18
Ne samo da su ljudi moralno pokvareni i u duhovnom neznanju, oni su i buntovni; izbegavaju Boga. Naravno, oni ne izbegavaju da obavljaju dužnosti religije. Ljudima se dopadaju raskošne svečanosti i oni uživaju da učestvuju u događajima koji ih predstavljaju kao pobožne i Bogu odane vernike. Međutim, tražiti Boga svim svojim srcem zahteva od njih mnogo više nego što su kao ljudi spremni da učine. Naravno, ispunjavati religijske dužnosti nije greh i nije loše, ali to ne bi smelo da zameni naše svakodnevno suočavanje sa Bogom i samima sobom.
Zli ljudi su narcisoidni, veoma vole sebe, i stalo im je samo do sebe. Oni će učiniti sve, ama baš sve, da bi se pred svetom prikazali što bolji, ispravniji i čestitiji, dok u stvari svim sredstvima zataškavaju svoje propuste i grehe. Na taj način lažu druge, lažu sebe, lažu i Boga, mada je Njega nemoguće slagati. Zato se đavo i naziva „ocem laži“. Od njega potiče prva laž; on je tom lažju uvukao Adama i Evu u greh. Zašto? Zato što ne želi da propadne sam! Zli ljudi će učiniti sve da i druge uvuku u svoju zlu mrežu laži, pretvaranja i greha. Cilj? Obmana i uništenje drugih. I to je luciferska namera. Zlo je sve ono suprotno životu i Bogu. Dobro je ono što podstiče život i životnost. To je razlog zašto je Isus izjavio: „Ja dođoh da imaju život i izobilje.“ Jovan 10:10 Izobilje! Kako divna reč. Isus je došao da nam da život, ispunjen i smisaon.
Ljudska priroda bez Boga je neupotrebljiva i nekorisna, pokvarena. Onaj ko je ispunjen samim sobom umesto Bogom, ne vredi ništa. Isus je kazao: „Blago siromašnima duhom!“ Zašto bi trebalo da sebi umanjujemo vrednost – čemu služi osećanje sopstvene grešnosti? Ako se ovo pitate, setite se fariseja. Oni su u Isusovo vreme bili „marke“. Sebe nikako nisu smatrali siromašnima duhom. Naprotiv, oni su bili ti koji sve znaju i razumeju – oni koji zaslužuju da budu kulturne i religijske vođe Jerusalima i Palestine. A oni su bili ti i koji su ubili Isusa. Većina njih je bila toliko narcisoidna da su mrzeli Isusa i Njegovu čistotu iz dna svoje duše. Pripisali su mu da pomoću kneza đavolskog izgoni demone i čini čuda i time su grešili protiv Svetog Duha. U stvari nisu mogli da podnesu duh samoprekora.
Siromašni duhom ne čine zla. Zlo neće počiniti čovek koji nije siguran u svoju ispravnost, onaj koji ispituje svoje motive, ko se boji da ne izneveri Boga. Zlo ovoga sveta čine duhovne „marke“, današnji fariseji, uvereni u svoju ispravnost, koji ne vide svoje grehe zbog toga što neće da se podvrgnu neugodnosti dubljeg samoipitivanja. Današnjim farisejima reči kao što su imidž, pojava, spoljašnji, ključne su za razumevanje zla. Oni nemaju motivacije da budu dobri, ali intenzivno žele da izgledaju dobri. Njihova dobrota postoji samo na nivou pretvaranja. Ona je u stvari laž. Zato ih Isus naziva okrečenim grobovima, licemerima, pohlepnicima i onima koji se lažno mole Bogu, slepim vođama, zmijama i decom aspidinom. Pošto su bili neobraćeni, bili su i bezvredni.
Fariseji, budući zli, poricali su svoju rđavost, i tu rđavost projektovali na druge, u ovom slučaju na Isusa. Zli ljudi će uvek svoju rđavost projektovati na druge, umesto da sebi pogledaju u lice i priznaju kakvi su zaista! Zato je veoma važno da budemo samokritični. Samokritika je poziv na menjanje ličnosti. Ali proces menjanja ličnosti je bolan. To je kao smrt. Umire stari čovek, a rađa se novi. To je novorođenje, proces očišćenja naše duše koji je moguć samo ako pustimo Boga u svoj život; ako dozvolimo Hristu da nas menja!
Duboko verujem da se zlo može pobediti samo dobrotom, i ljubavlju, Božjom nesebičnom ljubavlju. Nama ljudima je u našoj sopstvenoj sili nemoguće da volimo grešnika, jer mi volimo greh. Međutim, kada se prepustimo Božjoj ljubavi, tada ćemo imati ljubav prema grešniku a mržnju prema grehu. Čuvajmo se sopstvenih pokušaja rešavanja zla, jer u tim pokušajima i sami činimo zlo. Voleti grešnika (zlog čoveka) je Božanska osobina. „Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grešnici umre za nas.“ Rim. 5:8
Kako ljubav leči zlo? Ne znam, ali znam da je tako. Znam da dobri ljudi, puni nesebične Božje ljubavi mogu sebi da dozvole da ih probode zlo drugih – da na taj način budu probijeni a opet nekako neprobijeni – da čak na neki način budu i ubijeni , a ipak nekako prežive i ne predaju se. I uvek kada se to dogodi, dođe do male promene ravnoteže snaga u svetu u korist dobra i Božjeg carstva.
Sećate se bajke o princu koji je bio žaba. Da bi prokletstvo bilo skinuto, trebalo je da ga poljubi princeza; tu krastavu, hladnu, ružnu i ljigavu žabu. To je ono što je Bog uradio za nas. Isus nas je prigrlio ovako hladne, ljigave i ružne u našem grehu i zlu, i podario nam očišćenje, oproštenje i spasenje, i tako smo se od našeg zla preobrazili u dobro zahvaljujući njemu. Da li ćemo ostati u zlu je stvar ličnog izbora; izbora pod čiju se upravu stavljamo. Mi smo lično odgovorni za zdravlje naše duše! Mi smo stvoreni slobodni, ali samo da izaberemo kome ćemo služiti: Bogu ili sebi. Ako izaberemo Boga, u njemu ćemo imati istinsku slobodu od zla i greha, od nas samih. Ako izaberemo da služimo sebi, izabrali smo ropstvo zlu i grehu. Imamo dakle samo dve mogućnosti: Živeti za Boga ili živeti za sebe.
„Kada se duša preda Hristu, nova sila zagospodari novim srcem. Učinjena je promena koju čovek za sebe nikada ne može sam da izvrši. To je natprirodno delo, koje uvodi natprirodni sastojak u čovekovu prirodu. Duša koja se potčini Hristu, postaje Njegova tvrđava, koju On drži u svetu pobune i nastoji da nijedan drugi autoritet, osim Njegovog, ne bude poznat u njoj. Duša koju tako drže nebeske sile neosvojiva je za sotonine napade. Međutim, ako se ne potčinimo Hristovoj vlasti, nama će zagospodariti onaj koji je zao. Neminovno se moramo nači pod vlašću jedne ili druge od ove dve velike sile koje su u sukobu za vrhovnu vlast u svetu. Nije neophodno da svojevoljno izaberemo službu carstvu tame da bismo potpali pod njegovu upravu. Dovoljno je samo da propustimo da se povežemo sa carstvom svetlosti. Ako ne sarađujemo sa nebeskim silama, sotona će zauzeti srce i načiniti ga svojim prebivalištem. Jedina odbrana od zla je Hristos koji prebiva u srcu posredstvom vere u Njegovu pravdu. Sve dok ne postanemo životno povezani sa Bogom, nećemo nikada moći da se odupremo obesvećujućem uticaju samoljublja, samozadovoljstva i sklonosti prema grehu. Mi možemo napustiti mnoge rđave navike, za izvesno vreme možemo raskinuti zajednicu sa sotonom; ali bez životne veze sa Bogom, koja se ostvaruje potčinjavanjem Njemu iz trenutka u trenutak, bićemo poraženi. Bez ličnog poznanstva i stalne zajednice sa Hristom, prepušteni smo na milost i nemilost neprijatelju, i na kraju sprovodićemo njegove naloge.“ (Čežnja vekova, 324).
Propovednik Milenko Tanurdžić
