Priča o izgubljenom sinu (Luka 15:11-32), verovatno je jedna od najpoznatijih Isusovih priča. Toliko je poznata da se termin „izgubljeni sin“ koristi i među svetovnim ljudima koji veoma često i ne znaju njegovo poreklo. Bilo kako bilo, priča je jedna od najpoznatijih, najdužih, ali i najlepših i najpoučljivijih Isusovih priča.
Možda se pitate, ima li išta još novo što bismo mogli da čujemo iz ove priče? To sam se i ja pitao. Međutim, svaki put kada je pročitam neki novi detalji zasijaju koji zaslužuju da budu naglašeni i da se o njima razmišlja.
Ova prelepa priča govori o ocu i njegovim sinovima, u kojoj je glavni lik, u stvari, otac, a ne sinovi. Otac koji voli, koji prašta, i čini sve za svoju decu. Iako su kulturne norme onog vremena to zabranjivale, ovaj otac je potrčao prema svome sinu koji se vraćao domu. Zadigao je svoju dugačku haljinu, odbacio dostojanstvo i pokazao svoja kvrgava stara kolena; potrčao je prema svome sinu, prihvatio ga u naručje i povratio mu svo dostojanstvo koje je pripadalo sinu jednog domaćina i zemljoposednika.
Međutim, želeo bih da pokušamo da se fokusiramo na sinove i da ih uporedimo. Upravo zato što oba sina predstavljaju dve grupe ljudi u crkvi. Zanimljivo je, recimo, da se u priči nigde ne spominje odnos koji su imala dva brata – da li su se slagali, da li su se zajedno igrali, zajedno na zabave išli, da li su zajedno radili, itd. Možda je i stariji brat bio razlog zbog kojeg je mlađi sin napustio dom?
Priča nas, međutim, upućuje na to da se mlađi sin pobunio protiv pravila u domu svog oca. Postao je umoran od ograničenja, i želeo je da se oslobodi očeve kontrole. Drsko je zatražio deo svoga nasledstva, koji bi mu pripao tek posle očeve smrti. Ovim zahtevom je on oca živog „ukopao“, uzeo u novcu ono što mu je pripadalo po naslednom pravu i otišao u „daleku zemlju“. U tekstu nam se ne kaže o kojoj zemlji je reč, ali se u Bibliji na jednom mestu definiše ovaj pojam.
Isaija 39:3 – „Iz daljne zemlje došli su k meni, iz Vavilona.“ Ovaj tekst jasno pokazuje šta je „daljna zemlja“. To je Vavilon – zbrka, pometnja, nered. I mlađi sin je zaista otišao u pometnju i nered čim je napustio očev dom. Želeo je provod, zabavu, i samostalnost. On nije želeo da otac kontroliše njegove odluke. Mlađi sin predstavlja one koji vole crkvu, ali ne vole njena ograničenja i odluke, pa onda planiraju kako da je napuste, ili gde će to veče otići na zabavu, da bi završili u neredu i zbrci.
Sa druge strane imamo starijeg sina koji nije napustio očev dom, ali je više nego očigledno da je nezadovoljan u očevom domu. I on ne voli pravila u domu svoga oca. On sebe vidi kao slugu u kući (29. stih). On ne želi da ode od kuće kao njegov mlađi brat; on ostaje, ali da bi kontrolisao očeve odluke. Stariji sin predstavlja one koji nisu tu zato što vole oca ili očevo carstvo, nego zato što hoće da kontrolišu i nešto da dobiju od oca, smatrajući da na to imaju pravo jer mu služe!
Ključno pitanje je: Da li poznajemo očevo srce? Da li razumemo kakvo je očevo srce? Očevo srce čezne za onima koji su izgubljeni! A oba sina su izgubljeni. Jedan, u dalekoj zemlji, a drugi u njegovom vlastitom domu! Kako je to žalosno! Onaj što je bio u dalekoj zemlji, buntovnik, bio je svestan svoje izgubljenosti, dok je stariji, koji je ostao u očevom domu, ne samo da je nesvestan svoje izgubljenosti, nego je još i arogantan i drzak, i ljut.
Izgubljeni sin je došao k sebi; povratio se sećajući se blagoslova očevog doma, blagostanja kojeg je imao, ali iznad svega očeve ljubavi i brige koju je osećao svakoga dana u domu. Stariji sin, na žalost, to nije osećao.
Izgleda nam da je mlađi sin, iako je bio buntovnik, ipak bolje poznavao oca i njegovo srce. On kaže: „Koliko najamnika u oca mojega imaju hleba u izobilju, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svojemu, pa ću mu reći: oče, sagreših nebu i tebi, i nisam dostojan nazvati se tvojim sinom; primi me kao jednoga od svojih najamnika“ (17-19). On je mogao ovako nešto da zaključi samo na osnovu toga što je poznavao očevo srce. Znao je da je njegov otac milosrdan, pravedan i dobar čovek. Znao je da će kod njega naći milost i blagodat. I rešio je da se vrati domu svoga oca.
Međutim, nameću se nova pitanja:Šta je očev dom? Šta je naš dom?
Umesto da išamara svoga sina, i otera ga kao pseto sa svoga praga (što su Isusovi slušaoci i očekivali da će se dogoditi), on ga čeka ispred kuće u polju svakoga dana. A kada ga je konačno ugledao jednoga dana, potrčao mu je u susret, zagrlio ga i vratio sve atribute naslednika: najbolju haljinu, prsten i obuću – sve simboli položaja i prihvatanja; odeća dostojanstvenosti, prsten autoriteta, i obuću koja je pripadala gospodaru jer su robovi bili bosonogi. A povrh svega napravio je gozbu! Da li razumemo očeve odluke? Izgleda da ih stariji sin nije razumeo.
Kada se stariji sin vratio iz polja u kojem je radio ceo dan i saznao šta se dešava u kući njegovog oca, nije hteo da uđe. Odbio je da uđe u dom. Šta je očev dom? Šta je naš dom?
Na žalost, današnji čovek je izgubio koncept doma! Ljudi menjaju poslove u proseku na svakih 5 godina, ili gube poslove. Sele se nekoliko puta u toku života od grada do grada, od države do države, ili iz kuće u kuću. Ljudi imaju kuće, ali su izgubili dom. Dođemo našim kućama samo da prespavamo! Od ranog jutra do kasno uveče smo na svojim poslovima, jedemo po restoranima, radimo naporno u polju baš kao i stariji sin koji nije razumeo šta je očev dom.
Dom bi trebalo da je mesto sigurnosti, utočište, naša luka mira i sreće. Da, takva bi trebalo i da je crkva, jer je crkva Očev dom. Na žalost, za mnoge crkva više nije mesto gde se ljudi osećaju sigurnima. Srećem ljude koji ne žele više da podele neki svoj problem sa braćom i sestrama u crkvi – kažu da nisu sigurni na koji način će to biti upotrebljeno!
Bog obećava izrailjskom roblju da će ih vratiti u njihov dom (Sofonija 3:19.20. i Jeremija 29:12-14). Bog daje svoje obećanje – „vratiću vas vašem domu kada me potražite svim srcem svojim“.
Mlađi sin je potražio oca svim svojim srcem. I našao ga je. Stariji sin nije imao srca. Za njega je njegov mlađi brat već bio mrtav, i to je bila činjenica koju je i njegov otac trebalo da prihvati. I zato je bio ljut što otac to nije prihvatio. On nije našao radost u povratku svoga brata, u njegovom spasenju, u njegovom pokajanju i u očevom opraštanju. Za njega, dom je bio samo kuća u kojoj je služio. Mesto gde se osećao ogorčeno, ali ipak obavezno. Ni on se nije osećao sigurno u očevom domu, ali zbog svog vlastitog nepoznavanja oca i očevog srca. On je odlučio da ostane napolju i da ne učestvuje na gozbi koju je otac priredio. Svojom sopstvenom voljom isključio je sebe iz carstva, a tolike godine je proveo u očevom domu.
Opraštajuća očeva ljubav predstavlja božansku milost našeg Boga, dok stariji sin sa svojim pristupom i odbijanjem jasno prikazuje fariseje i zakonike koji su se suprotili Isusu. Ali i sve nas danas koji odbijamo da postanemo deo Očevog doma, čak i ako smo u njemu, čineći ga nesigurnim mestom gde se ljudi osećaju nedobrodošlim.
Da li je naša crkva sigurno mesto, siguran dom? Kada će nama samima postati jasno šta je crkva? Mesto sigurnosti, praštanja, blagodati, milosti, radosti, podupiranja, jedinstva, sreće, itd. Mnogo je mlađih sinova koji su zbog starije braće i njihove odbojnosti, netrpeljivosti i netolerancije, hladnoće i krutosti, neljubaznosti i ratobornosti, napustili očev dom.
Stariji sin se osećao sigurnim zbog svojih dela, tj. onoga što je uradio u očevom domu tolike godine (29. st). Smatrao je da zbog toga ima sva prava ali da otac ne postupa pravedno. Smatrao je da će time kupiti očevu ljubav, radom i zalaganjem, što nam jasno pokazuje kako je malo poznavao oca i njegovo srce. On je bio egoista koji je sebe stavio u središte života. On ocu nije služio iz ljubavi, nego zbog nagrade. Mrzeo je svoga brata, a na oca je bio ljut. Bio je isključiv i nije razumeo, a niti je prihvatao očevu ljubav i radost zbog pokajanog brata.
Na žalost, ne znamo kako se priča završava. Vidimo oca kako pun ljubavi i milosti, blago objašnjava svome starijem sinu koja je svrha gozbe, i da njega podjednako voli kao i njegovog mlađeg brata. Reči „beše mrtav i ožive“ na prelep način opisuju hrišćansko pokajanje i obraćenje.
Negde tamo, On, Otac, ima plan za nas, za našu crkvu. Plan da nam vrati sva obeležja njegove dece, položaj i prihvatanje. Plan da se oba sina vrate Njegovom domu i postanu učesnici na gozbi koja slavi njihovo spasenje. Svetu punom haosa i problema mi ljudima možemo da ponudimo mesto sigurnosti, dom u kojem će pronaći ono što ne mogu da pronađu u ovom svetu.
Propovednik Milenko Tanurdžić
