Novi Zavet pun laži?

Čitam nedavno članak objavljen na sajtu B92 pod istoimenim naslovom kao što je i naslov ovog članka. Naime, knjiga bivšeg evangelističkog hrišćanina, Barta Ermana „Krivokletstvo: Pisanje u ime Boga – Zašto autori Biblije nisu oni za koje mislimo da jesu“, tvrdi kako je skoro polovina Novog Zaveta falsifikat.

Iako je Biblija najprodavanija knjiga u istoriji pisane i štampane reči, Erman tvrdi da je puna laži i da je barem 11 od 27 knjiga Novog zaveta falsifikat. Od 13 Pavlovih poslanica, koliko mu je pripisano da je napisao, samo 7 je on zaista napisao! Sumnja se i u autorstvo poslanica apostola Petra, kao i verodostojnost Jevanđelja po Mateju, Marku i Luki.

Erman je profesor religioznih studija na Univerzitetu Severne Karoline, a svoje tvrdnje je izgradio beležeći nedoslednosti u stilu pisanja među autorima Novog zaveta. „Nedoslednosti“ se odnose na oprečnosti u jeziku i sadržaju među knjigama koje je napisao apostol Pavle, kao i sumnja u autentičnost Petrovih poslanica, jer je on, po Ermanu, bio nepismen poput većine ribara odraslih u ruralnoj Palestini u to vreme.

Knjiga je, naravno, izazvala burne reakcije među hrišćanima. Časopis Katolik Herald je izjavio: „Knjiga je više provokativna nego što je pronicljiva. Jedva da se spominje koncept usmene tradicije. Čak iako određeno slovo nisu svojeručno napisali Petar i Pavle, mogao ga je napisati neko iz usmene tradicije koja je prenošena s kolena na koleno“ – navodi list.

Na osnovu mog skromnog teološkog znanja, određeni autori Novog zaveta, poput Pavla ili Petra, koristili su pisare. Pavle čak navodi i njihova imena kao što su Timotije, Apolo, Tertije, itd, dok svaku svoju poslanicu Pavle završava: „A ovo vam pišem svojom rukom“, ili „pozdravljam vas svojom rukom“, što ukazuje da ostatak poslanice nije pisao svojom rukom nego pisarevom.

Apostol Petar je sa sobom vodio mladog Jovana Marka, koji je na osnovu Petrovog pripovedanja napisao Jevanđelje po Marku, a verovatno i 1. Petrovu poslanicu. Za 2. Petrovu poslanicu, verovatno je koristio drugog pisara kojem je ostavljena velika sloboda u stilskom izražavanju. Pretpostavlja se da je pisar za ovu poslanicu bio Silvan, koji je sigurno bolje poznavao grčki jezik i stil od samog Petra.

Pisma su oduvek bila središnji stub hrišćanske vere, zato se i nazivaju svetim. Na njima počiva čitava hrišćanska nauka i zbog toga su uvek zauzimala počasno mesto. Na žalost, njihova istinitost, autoritet i autentičnost, oduvek su dovođena u pitanje, čak i od samih vođa unutar Crkve. Tako su, recimo, crkveni oci poput Euzebija i Jeronima dovodili u pitanje Jakovljevu, Judinu, 2. Petrovu i 2. i 3. Jovanovu poslanicu. Problem je bio najviše sa teološkom vrednošću samih poslanica.

Sličan problem imao je i Martin Luter sa Jakovljevom poslanicom koju je nazvao „slamnatom“ jer nije tretirala opravdanje verom, nego je akcenat na delima. Njegov stav uticao je na mnoge teologe nakon njega. Iskreno, Jakovljeva poslanica je veoma uravnotežena i uopšte nije u suprotnosti sa Pavlovom teologijom opravdanja verom. Na žalost, izgleda da veliki Luter nije baš najbolje razumeo Jakovljevu poslanicu, ako ja, ovako mali, smem to da kažem.

Međutim, bez obzira na prigovore kritičara unutar ili izvan Crkve, Sveta pisma zadivljuju mnogim činjenicama koje im idu u prilog. Jedna od njih je starost najranijih prepisa. U Egiptu su pronađeni papirusi iz prve četvrtine drugog veka Nove ere (oko 125 AD).  Pronađene su cele knjige ili fragmenti koji ukazuju na tačnost današnjih prevoda u poređenju sa najranijim prepisima. Drugo, većina tih papirusa je nastala izvan Egipta u regionu Mediterana. Činjenica da su pronađeni u Egiptu ukazuju na to koliko su ih rani vernici vrednovali i čuvali, da su ih nosili sa sobom na put.

Rana Crkva je cenila i visoko uzdizala Sveta pisma. Prepisivali su ih sa velikom pažnjom i ljubavlju, čuvali i nosili sa sobom jer je Reč Svetog pisma bila njihovo svetlo i putokaz kroz život. Pavle je pisao mladom Timotiju uzdižući vrednost Pisma i njegovu praktičnu primenu:

„Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za ukoravanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen.“ 2.Tim.3:16.17. Apostol ni na koji način ne dovodi u sumnju istinitost i autentičnost Svetog pisma. Za njega je pravi autor Pisma Bog, dok su ljudi samo oruđa koja je On upotrebio u prenošenju ideje. Pisci su koristili različit jezik, stil, izraze, itd, ali je ideja ista. Apostol Petar podupire ovu ideju rečima: „I imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što pazite na nju… I ni jedno proroštvo književno ne biva po svome kazivanju.  Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi.“ 2.Petr.1:19-21.

Pismo je tu da nam pomogne da već danas živimo bolje u odnosu na Boga i bližnje, ali isto tako da nas pripremi za večnost.

Zatim Pavle naređuje: „Zaklinjem te dakle pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom… propovedaj Reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme… Jer će doći vreme kad zdrave nauke neće slušati, nego će po svojim željama nakupiti sebi učitelje kao što ih uši svrbe, i odvratiće uši od istine.“ 2.Tim.4:1-4. Drugim rečima, obaveza svih onih koji veruju Bogu i slede put Isusa Hrista, jeste da propovedaju Reč Svetog pisma, njegove istine i ohrabrenja.

Kada se osvrnemo na rečeno, shvatamo da su Sveta pisma napadnuta od onih unutar Crkve, isto kao i od onih spolja. Šta više, biblijska proročanstva predviđaju tako nešto.  Sotoni je u cilju da uništi poverenje u najveće Božje otkrivenje, Njegovu pisanu reč. Jer samo Sveto pismo, ukoliko se čovek posveti proučavanju i traganju za istinom, ima silu da promeni čoveka, njegov život, vrednosti, životni stil, itd. To je, za mene lično, jedna od najvećih potvrda istinitosti i autentičnosti Pisma.

Što se tiče onih koji ga odbacuju, to je na njima, jer svaki čovek ima slobodan izbor da prihvati nešto ili da odbaci. Za njih Pismo može biti puno laži i neistina, izmišljenih događaja i bajki, ali samo oni gube sa tim. Pismo je vekovima bilo napadano, osuđivano, bacano na lomače, zabranjivano, ali je ipak opstalo, hiljadama godina, neizmenjeno došlo do nas danas u 21. veku, i ima isti menjajući uticaj kao i na prve čitaoce.

Najveći problem sa onima koji kritikuju Pismo je, verovatno, u činjenici da je ono sposobno da prodre u čovekove najdublje tajne, težnje i probleme, a to baš i nije tako prijatno: „Jer je živa reč Božja, i jaka, i oštrija od svakoga mača oštra s obe strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srdačnim.“ Jev.4:12.

Propovednik Milenko Tanurdžić