Dok čitate ovaj članak, verovatno ste već čuli za strahovitu seriju tornada u južnim državama Sjedinjenih Američkih Država. U toku prošle sedmice (kraj Aprila 2011), u sedam država, od posledica tornada poginulo je najmanje 342 ljudi (250 u Alabami, 35 u Misisipiju, 34 u Tenesiju, 15 u Džordžiji, 5 u Virdžiniji itd). Povređeno je na hiljade ljudi (900 samo u Alabami). Jaki vetrovi su pored žrtava i ranjenih iza sebe ostavljali pravu pustoš. Uništene su kuće, škole, postrojenja… Veoma veliki broj ljudi su za par minuta, koliko je trebalo tornadu da oduva njihove kuće, postali beskućnici, i izgubili sve, osim svojih života.
Ova serija tornada je po broju žrtava premašila broj nastradalih iz 1934 godine kada je nastradalo 332 ljudi, takođe u Alabami.
Predsednik Amerike, Barak Obama, posetio je u petak, 29. Aprila 2011. grad u Alabami, Taskalusu, koji je najviše nastradao do sada. Scene podsećaju na one iz Japana nakon zemljotresa i cunamija. Ruševine, stvari raznesene na sve strane, kola isprevrtana i bačena stotinama metara od mesta gde su bila parkirana… Jedan vozač UPS-a (dostava paketa) je izjavio: „Prolazim ulicama kojima sam prolazio svaki dan; one su još uvek tu, ali kuće i životi su nestali.“
Čitava ova nesreća me je podsetila na nesrećnog Jova. Čovek koji je imao sve u životu i bio zadovoljan onim što je imao. Veliko bogatstvo, imanje, mnogo stoke, zdravlje, ugled i čast, desetoro dece, itd. Sve mu je nestalo, u jednom danu! Jak vetar je bio razlog rušenja kuće njegovog nastarijeg sina i pogibije sve njegove dece, i verovatno njegove unučadi i svih ostalih koji su se tamo nalazili. Zdravlje mu je ozbiljno narušeno da ga je bilo muka i pogledati. Jedino što mu je ostalo bila je žena i goli život.
Jov je izjavio:„Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje.“ Jov 1:21. Iako izrečena u obliku poezije, ova izjava znači samo jedno – ništa nisam doneo sa sobom na ovaj svet, ništa neću ni odneti sa ovog sveta! Čovek se rađa go i bespomoćan, na isti način i umire. Jov je shvatio da smo samo „gosti i došljaci“ na ovoj zemlji (Jevrejima 11:13).
Mi smo gosti na ovoj zemlji. Mogli bismo je nazvati Hotel Zemlja. Ja kada negde putujem, spakujem samo ono najosnovnije što mi treba na tom putu, jedan kofer stvari i to je sve. Ne nosim sa sobom nameštaj, kuću, itd, jer znam da sam tamo samo privremeno. Sve što mi treba nalazi se u hotelu ili kod mog domaćina, a kada se vratim kući, tamo je sve što mi treba. Ista je stvar i sa našim životom ovde na zemlji. Život na ovoj zemlji je samo privremen, zemlja i sve zemaljske stvari. Sve je samo privremeno. Čekamo “grad koji ima temelje, kojemu je zidar i tvorac Bog.” Jevr. 11:10
Još nešto važno bismo mogli reći o ovoj izjavi. Jov je znao da sve što poseduje nije njegovo, nego Božje. Problem sa većinom ljudi je što smatraju da ono što poseduju pripada njima. Govore: „To sam JA zaradio; to sam JA stekao.“ Niko to ne osporava, ali zaboraviti Bog kao darodavca svega, dovodi nas u opasnost da se okrenemo sebi; da postanemo sebični.
Jov, na osnovu njegove izjave, verovatno nikada sebe nije smatrao pravim vlasnikom onoga što je izgubio – za njega je pravi vlasnik Bog. I zato kada ga je nevolja pogodila, nije imao poteškoće da kaže: „Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje.“
Kada razumete da sve što posedujete pripada Bogu, tj. da ste sve posudili od Njega, bićete bolje pripremljeni kada Vlasnik to bude zatražio natrag, ili vam jednostavno bude oduzeto.
Da li ste voljni i spremni da prihvatite ovu ideju? Da li imate hrabrosti da priznate sebi da je ovo istina? Koliko god vam ovo zvučalo suludo, naivno ili besmisleno, to je najbolji način razmišljanja. Upravo zato što vas čini zahvalnim prema Bogu za sve što posedujete, čini vas poniznim, krotkim, ali i smirenim u slučaju da nevolja udari na vas i vašu kuću.
Mojsije je zapisao u 90-om psalmu sledeće reči: „Nauči nas tako brojati dane naše, da bismo stekli srce mudro.“ Psalam 90:12. Ljudi imaju običaj da nekoliko sedmica unapred, ispred Crnog Petka (Black Friday), dan nakon Dana Zahvalnosti, kada su velika sniženja robe, da naprave dugačku listu onoga što će kupiti. Odvajaju novac za ove stvari, pripremaju se, čekaju po celu noć u redu ispred prodavnice, i onda jure da što pre dograbe ono što su naumili da kupe jer su količine ograničene!
A onda dođe tornado i sve to oduva: vaša kola, televizor, nameštaj, kuću… a možda i život! I šta onda sa listama… Ovim ne želim da umanjim značaj onoga što se dogodilo u Južnim državama Amerike, naprotiv. Želim da istaknem koliko je život nestalan i prolazan. Koliko smo siromašni ako nam se život okreće oko materijalnog, jer to začas nestane. Želim da vas pozovem da lista vaših prioriteta bude nešto više od materijalnih stvari, karijere, ili slave.
Jedan je vatrogasac u Alabami, žmirkajući kroz suze, pošto je našao beživotnu petogodišnju devojčicu, nekoliko stotina metara dalje od njene kuće, u polju, kazao: „Uprkos razaranju, oluja je ojačala moju veru u Boga. Bog je mogao da dozvoli da bilo ko od nas, koji smo preživeli, nastradamo, ali smo pošteđeni.“
Jedna žena koja je izgubila sve, osim života, odgovorila je na pitanje novinara – Kako preživljava sve ovo? – „Kako? Plakala sam malo i molila se mnogo!“
Mi ne znamo šta donosi sutra. Mi ne znamo koliko ćemo još živeti. Mi ne znamo… Ali znamo da je Bog iznad svega ovoga; iznad svih oluja, zemljotresa, cunamija, ratova, iznad svih razaranja i tragedija, iznad smrti. On je obećao, i to je najvažnije, jer „ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje.“ 2.Petrova 3:9.
pastor Milenko Tanurdžić
