Prema jednoj od definicija, Ikona (gr. εἰκών – slika, obraz, predstava) je slika na drvetu, platnu ili kamenu sa likom Isusa Hrista, Bogorodice, drugih svetitelja, anđela ili drugih događaja vezanih za istoriju crkve i Sveto pismo. Prisutne su u svim pravoslavnim hramovima, gde se postavljaju na ikonostase i zidove. Ikone se ugrađuju u razvijeni ikonostas po određenim crkvenim kanonima.
Prema pravoslavnom učenju, u kome se čuva ovaj način opštenja sa Hristom koji je „ikona Božja”, dvodimenzionalni likovi Sina Božjeg, Bogorodice, anđela i svetitelja „nisu ukras nego vizuelno saopštavanje nevidljive božanske stvarnosti”.
Molitve na Nedelju pravoslavlja, koja se na taj način služi jedanput godišnje, sećanje su na dramatičnu borbu i pobedu koju su učitelji pravoslavlja i tada jedinstvene hrišćanske crkve, u 8. veku, odneli nad – ikonoborcima, protivnicima ikone.
Pravoslavne crkve i do danas slave Nedelju pravoslavlja ili Čistu nedelju – kraj prve nedelje strogog Vaskršneg posta i dan koji se u hrišćanstvu slavi kao uspomena na pobedu poštovanja ikona.
U većini pomesnih pravoslavnih crkava ikone se iznose i nose oko hramova, a često i kroz ulice u litijama. Obred se završava molitvom za mir i jedinstvo u crkvi i povratak onih koji su „odstupili od pravoverja i pravoslavlja koje čuva prvobitnu hrišćansku dogmu, gde spada i poštovanje ikone koja je vizuelna interpretacija Svetog pisma“ – veruje pravoslavna crkva.
Ikonoborstvo
Međutim, bilo je i onih koji nisu delili isto mišljenje, Ikonoborci. Ikonoborstvo je verski pokret protiv ikona, freski, kipova, relikvija i drugih vizuelnih predstava i verskih objekata u okviru sopstvene religije. Tokom istorije se uglavnom javljao u judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Ikonoborci najčešće smatraju da je klanjanje ikonama idolopoklonstvo.
U istočnom hrišćanstvu se ikonoborstvo javilo u 6. i 7. veku, da bi tokom jednog perioda u 8. veku postao državnom politikom Vizantije. Na Sedmom Vaseljenskom Saboru 787. godine u Nikeji ikonoborstvo osuđeno kao jeres, a ikone su ponovo uvedene kao predmet poštovanja. Tokom hrišćanske reformacije u 16. veku u Evropi, ponovo se javio pokret ikonoborstva među protestantima koji su iništavali verske slike i objekte.
Mnogi hrišćanski vernici su obožavali ikone i kipove, ljubeći i moleći ispred njih, verujući kako će im molitve biti delotvorne – što su neki tumačili kao nastavak paganskog idolopoklonstva. Tako dolazi do velikih razmirica između ikonoboraca (protivnici ikona) i ikonofila (pristalice ikona) koje traju među hrišćanima i do dana današnjeg.
Pravoslavna crkva uči da je; „ikona mesto blagodatnog prisustva, Hristove pojave (a dalje Bogorodice, svetaca, uopšte onih koji se na ikonama pojavljuju) radi molitve njemu. Vernik se moli pred Hristovom ikonom kao pred samim Hristom, koji je pred njim u Svojoj ikoni.
Potreba da se pred sobom ima ikona proističe iz konkretnosti religijskog osećnja, koje se ne zadovoljava samo duhovnom kontemplacijom, nego traži i neposrednu, opipljivu blizinu, kao što je to prirodno za čoveka sačinjenog od duše i tela.
Poštovanje svetih ikona zasniva se na samoj sadržini lica ili dogadjaja na njima predstavlljenih, nego i na veri u ovo blagodatno prisustvo koje daje Crkva na osnovu osvećenja ikone. U osvećenju ikone imamo molitvoslovlje kojim se ustanovljuje veza izmedju prvoobraza i obraza, predstavljenog i predstave. Kroz osvećenje u ikoni Hrista zbiva se mistični susret sa Hristom onoga koji se moli. A ovo važi i što se tiče ikone Bogorodice i svetaca koji u svojim ikonama kao da nastavljaju život na zemlji u svojim pojavama.
Snagom ovog blagodatnog prisustva kroz ikonu se može pružiti pomoć, koja kao da dolazi od samih onih koji su na njoj predstavljeni, i u tom smislu, principijelno, svaka ikona koja je dobila svoju silu, to jest koja je osvećena, jeste čudotvorna.“
No, nasuprot ovoj tvrdnji na oko 180 stepeni, stoji 2. Božija zapovest: „Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; A činim milost na tisućama onijeh koji me ljube i čuvaju zapovijesti moje.” 2.Moj.20.4-6.
Crkveno učenje i Biblijsko učenje
Strašna je suprotnost između onoga što govori Bog i onoga što crkva uči!
Zašto je tako stroga ova zapovest? “I progovori Gospod k vama isred ognja; glas od riječi čuste, ali osim glasa lika ne vidjeste; I objavi vam zavjet svoj, koji vam zapovjedi da držite, deset riječi, koje napisa na dvije ploče kamene. Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja, Da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili kaku god sliku od čovjeka ili od žene, Sliku od kakoga živinčeta koje je na zemlji, ili sliku od kake ptice krilate koja leti ispod neba; Sliku od čega što puže po zemlji, ili sliku od kake ribe koja je u vodi pod zemljom; Pazite da ne zaboravite zavjeta Gospoda Boga svojega, koji učini s vama, i da ne gradite sebi lika rezanoga, slike od koje god tvari, kao što ti je zabranio Gospod Bog tvoj.“ 5.Mojsijeva 4,12.15-18,23.
Nemački teolog Hans Hajnc piše: “Pošto je Bog sasvim drugačiji u odnosu na nas, ne može se ni prikazivati.“ Isus Hristos kaže: „Bog je duh, i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole” Jovan 4,24. Čovek ovde dodiruje samo srce istinske religije: Bog nije na raspolaganju, On je druga dimenzija „Koji sam ima besmrtnost, i živi u svjetlosti kojoj se ne može pristupiti, kojega niko od ljudi nije vidio, niti može vidjeti, kojemu čast i država vječna. Amin.” 1.Tim. 6,16. On nije ljudska projekcija. On stoji iznad sveg ljudskog mišljenja i delanja “Jer misli moje nijesu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod“ Isaija 55,8. Kao Sveti, Nevidljivi, kao Bog koji se otkriva kroz Reč” Hans Heinz:Radikale VVeraenderungen stehen bevor,Advent-Verlag,Zuerich 1991,p.93.
Pogledajmo crkveno učenje o ikonama u svetlosti drugih biblijskih stihova!
Crkva uči: Vernik se moli pred Hristovom ikonom kao pred samim Hristom, koji je pred njim u Svojoj ikoni.
Biblija kaže: “Kad smo dakle rod Božij, ne treba da mislimo da je Božanstvo kao ikone zlatne ili srebrne ili kamene, koje su ljudi majstorski načinili po smišljanju svome.” Dela apostolska 17,29.
Crkva uči: Potreba da se pred sobom i sa sobom ima ikona proističe iz konkretnosti religijskog osećanja, koje se ne zadovoljava samo duhovnom kontemplacijom, nego traži i neposrednu, opipljivu blizinu, kao što je to prirodno za čoveka sačinjenog od duše i tela.
Biblija kaže: “Ali ide vrijeme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti ocu duhom i istinom, jer otac hoće takovijeh bogomoljaca. Bog je duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole.” Jovan4.23,24.
Crkva uči: Kroz osećanje u ikoni Hrista zbiva se mistični susret sa Hristom onoga koji se moli.
Biblija kaže: “A koji drži riječ njegovu, u njemu je zaista ljubav Božija savršena; po tom poznajemo da smo u njemu.” 1.Jovanova 2,5
Istorijsko poreklo ikona
“Umetnička domovina ikone je drevni Egipat (naročito pogrebni portreti jelenističke epohe).Vizantija, nastavnica i naslednica Jelade, jeste domovina hrišćanskog ikonopisa; ovde je on imao nekoliko perioda rascvata. Odatle je ikonopisna umetnost prešla u balkanske zemlje i Rusiju, gde je dostigla svoj najviši razvoj oko XV veka u Moskvi i Novgorodu.” Sergej Bulakov:pravoslavlje, Književna zajednica Novog Sada,Novi Sad 1991,p.213.
“Kanonsko poštovanje ikona zasniva se na odlukama VII vaseljenskog sabora” – piše Bulgakov u pomenutoj knjizi (p.208). A ovaj sabor je održan u Nikeji daleke 787.godine, ali daleke u odnosu na Hrista i apostole. Apostolu Pavlu nije bio potreban mistični susret sa Hristom u ikoni. On piše: “Jer po vjeri živimo a ne po gledanju.” 2.Korinćanima 5,7.
Poslednje reči crkve bile su: Svaka ikona koja je dobila svoju silu, tj. koja je osvećena, jeste „čudotvorna“.
Međutim poslednju reč, mi adventisti verujemo, ipak ima Biblija: “Šta pomaže rezan lik što ga izreza umjetnik njegov? šta liven lik i učitelj laži, te se umjetnik uzda u djelo svoje gradeći nijeme idole? Teško onome koji govori drvetu: preni se! i nijemu kamenu: probudi se! Hoće li on učiti? Eto, obložen je zlatom i srebrom, a nema duha u njemu.” Avakum 2,18.19.
14 Responses
evo dodatnih podataka o ovoj temi:
http://hriscanstvo-pravoslavlje.com/index.php?option=com_content&task=view&id=84&Itemid=39
Evo i nove internet stranice sa svim tekstovima iz Knjige Pravoslavlje obasjano evandjeljem. Postoje i dva značajna teksta o Ikonama iz Pravoslavne i biblijske perspektive:
http://biblijskaistina.blogspot.com/
dragi Ivice,
ako te zanima pitanje Ikone u Svetom Pismu, upoznaj se sa ovom studijom
http://blogs.svetosavlje.org/misija/?p=2096
naravno, nastavci slede, budi strpljiv i poseti PMC “o.Danil Sisojev” i narednih dana 🙂
” NIKO NIJE KAO TI ,GOSPODE,VELIK SI I VELIKO JE IME TVOJE U SILI.
KO SE NE BI TEBE BOJAO,CARE NAD NARODIMA!…
JER MEDJU SVIM MUDRACIMA U NARODA I U SVIM CARSTVIMA
NJIHOVIM NEMA TAKVOGA KAKAV SI TI !
A GOSPOD JE PRAVI BOG,BOG ZIVI I CAR VECNI ! <<< Jeremija 10,6.7.10
"BOGOVA ,KOJI NISU NACINILI NEBA I ZEMLJE,NESTACE SA ZEMLJE I
ISPOD NEBA.<<>> ON je nacinio zemlju silom svojom,
utvrdio vasiljenu mudroscu svojom,
i razumom svojim razastro nebesa.
ON kad pusti glas svoj,
buce vode na nebesima,
podize paru s krajeva zemaljskih,
pusta munje s dazdom,
izvodi vetar iz staja njegovih.
Svaki covek posta bezuman od znanja,
svaki zlatar osramoti likom rezanim,
jer su laz liveni likovi njegovi,
i nema duha u njima.
Tastina su, delo prevarno,
kad ih pohodim, poginuce.
Nije takav deo Jakovljev:
JER JE TVORAC SVEMU,
i Izrailj mu je nasledstvo,
IME MU JE GOSPOD NAD VOJSKAMA!”Jeremija 10,12-16
Pogresno protumacena 2 Bozija Zapovest – preispitajte se !
Zorane,
izvolite i iznesite svoj argumentovani stav u osvrtu na naš članak.
Hvala Vam
sta komentarisati i raspravljati samo lud covek ne moze da vidi i procita zapovest NE GRADI………………
Ivice,jel mozes da nam objasnis ovaj stih:
„A sve zidove domu unaokolo iskiti rezanim heruvimima i palmama i razvijenim cvetovima iznutra i spolja “ (1 Car. 6:29)
Heruvimi, palme, razvijeni cvetovi, i ostalo bili su iskljucivo ornamentika u Satoru od sastanka, a kasnije i u Hramu, o kome je ovde konkretno rec (1 Carevima 6).
Bog je dao uputstva Solomunu kako da ukrasi hram. Ako citate tekst u njegovom kontekstu, videcete da se nigde ne spominje ono sto danas vernici pravoslavne ili katolicke crkve rade, klanjanje, celivanje ili molitva ispred tih slika. Motivi u Hramu su predstavljali ceo vasioni svet kojim Bog vlada, a nikako predmete ili osobe kojima je vernik trebalo da se moli ili da kleci pred njima, tj. da ih celiva i trazi od njih da posreduju za njega pred Bogom.
Druga zapovest je veoma jasna, i smatram da je adventisticki hriscani veoma jasno tumace: Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od bilo cega u vasionom svetu, cak ni predstavu svog Boga kome sluzis.
U tome i jeste originalnost Nebeskog Boga, jer nije bio prikazan niti predstavljen nicim poznatim na ovoj planeti! Niti je dozvolio svojim sledbenicima da ga ogranicavaju bilo cim stvorenim!
Gospodine Milenko, znači da samo pravljenje ikona nije loše,zar ne?
Pravoslavni vjernici se ne klanjaju ikonama nego Bogu PRED ikonama.
Kao što se Isus Navin poklonio Bogu pred zavjetnim kovčegom i heruvimima koji su se nalazili na njemu.
„A Isus razdre haljine svoje i pade licem na zemlju pred kovčegom Gospodnjim, i leža do večera, on i starešine Izrailjeve, i posuše se prahom po glavi “ (Is. Nav. 7:6)
Da je Bog želio da ga ni po koju cijenu ne predstavljamo slikama (ili kako vi kažete “ograničavamo”) onda ne bi uzeo ljudsko tijelo i predstavio se svijetu.
Dragi prijatelju Pravoslavče,
ne vidim zašto bi pravljenje slike u umetničkom izrazu i smislu bilo greh (i sam se bavim umetničkim slikanjem), ali je problem u službi, klanjanju, celivanju i molitvom ispred slika, pred slikama, gde vernik smatra da posredstvom slike (ikone), tj. sveca naslikanog na toj slici, on služi Bogu, tj. da svetac posreduje za njega, kao vernika, pred Bogom.
Kada Bog zapoveda u 2 zapovesti “Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike…” on govori protiv idolopoklonstva (dve reči: idolo i poklonstva). Poklonstvo je poklanjati se ili priklanjati svoja kolena pred kipom ili slikom koji predstavljaju Božanstvo ili svetitelja.
Pismo zapoveda “Gospodnja je zemlja i što je god na njoj, vasiljena i što god živi na njoj!” Da li to znači da bi klanjanje drvetu, planini, i na kraju krajeva bilo kom ljudskom biću značilo da se klanjamo samom Bogu koji je sve to stvorio. Mislim da je Bog jasno zapovedio da se samo njemu klanjamo bez posredstva bilo čega naslikanog, izrezbarenog ili stvorenog.
Sveti anđeli odbijaju da se ljudi pred njima klanjaju jer su svesni da su samo stvorenja i da samo Bogu pripada tako nešto. “I ja Jovan videh ovo i čuh; i kad čuh i videh, padoh da se poklonim na noge anđela koji mi ovo pokaza. I reče mi: Gle, nemoj, jer sam i ja sluga kao i ti i braća tvoja proroci i oni koji drže reči proroštva knjige ove. Bogu se pokloni.” Otkrivenje 22:8.9.
Tri mladića iz Danila 3 glave, su odbili da se poklone pred zlatnim kipom cara Navuhodonosora jer su bili svesni da pokloniti se pred kipom ili slikom predstavlja idolopoklonstvo, bez obzira o kom kipu ili slici se radilo!
Otići ću i korak dalje tvrdnjom da čak i ako je reč o slici na kojoj je predstavljen razapeti Isus Hristos, i ako joj se molimo ili se klanjamo pred njom, Bog ne gleda sa odobravanjem na takav čin, jer čoveku nije potrebna slika da bi izražavao zahvalnost, obožavanje i molitve Bogu za ono što je učinio u Isusu Hristu.
Kovčeg zaveta nije bio predstava Boga, nego presto Božji ovde na zemlji u Svetinji nad Svetinjama, i na tom mestu, iznad poklopca Kovčega zaveta, između dva heruvima zaklanjača, Bog se otkrivao Mojsiju. U kovčegu je bio Zakon Božji (X zapovesti), Aronova procvetala palica, i ćup sa manom koju su Izrailjci jeli u pustinji tokom 40 godina. Sve je imalo svoju simboliku i duboku teologiju o kojoj nemam dovoljno prostora da ti ovde pišem, ali ako budeš želeo, pronaći ću vreme za to, kao i prostor.
Naš Gospod Isus Hristos se utelovi da bi postao jedan od nas, pokazao nam svojim primerom da ljudsko biće, iako opterećeno grehom, može biti poslušno Bogu i Njegovim zapovestima, i da bi mogao da prinese samoga sebe na žrtvu na krstu radi našeg spasenja. Njegovo utelovljenje, zaista nema nikakve veze sa ikonama i kipovima!
Bratski pozdrav
Milenko
Poštovani Milenko, slažem se s vama da je klanjanje ikonama grijeh,ali klanjanje PRED ikonama Bogu nije. Slične postupke nalazimo i u Bibliji. Što se tiče celivanja istih, ranije sam odgovorio.
Ne vidim problem u tome što neko vjeruje da su sveci molitveni posrednici ljudi pred Bogom. Na primjer, pravedni Jov je molitvom posredovao za svoje drugove, pa Mojsije za Izraelce,apostoli jedni za druge itd.
Pravoslavci vjeruju da su oltari i u danasnjim crkvama/hramovima Božji prestoli na Zemlji, tj. vidljivi znaci Božijeg prisustva.
GOSPOD ISUS HRIST I APOSTOLI KAZU ‘JEDNA SABORNA I APOSTOLSKA CRKVA” U SIMVOLU VERE,A VI STE ADVENTISTICKA CRKVA.TUMACITI SVETO PISMO ,ZNACI SAMO GA CITATI I SEBI DATI ZA PRAVO O SVETOM PISMU GOVORIT.KAD BI SVETO PISMO SVI MI CITALI SRCEM , DUSOM I ISKRENOM VEROM U GOSPODA BOGA ,NIKAD NI JEDNA REC ,NI JEDNO SLOVO NE BI ZLOUPOTREBILI I OKRENULI JEDNO PROTIV DRUGIH JER BOG JE LJUBAV.!
VASIM TEKSTOM”CRKVA NASPRAM SVETOG PISMA”STICE SE UTISAK DA STE PRIKRIVENI IKONOBORCI A SVIM SRCEM SE NADAM DA NISTE.CRKVA NIJE NASPRAM SVETOG PISMA NEGO JE CRKVA U SVETOM PISMU I SVETO PISMO U CRKVI. MOLIMO SE DA NAM GOSPOD BOG OPROSTI GREHE NASE ZA SPAS DUSA NASIH!
Kako onda objasniti silna čuda koja se dešavaju upravo pred ikonama ( mirotočenja, isceljenja, pojava svetlosti, pojava krvi i vode iz ikone Hrista…) Dakle ipak ima tu nečega. Zar bi Bog blagosiljao ljudi koji se mole pred ikonama da je to pogrešno? Zašto se onda dešavaju svakodnevna čuda po manastirima i crkvama koji su puni fresaka i ikona?