Hristovi svedoci

Mi smo Hristovi svedoci i ne treba da dopustimo da svetovni interesi i planovi zaokupe naše vreme i pažnju. (9. T, p. 53, 54) ”Vi ste moji svedoci, veli Gospod… Ja objavih, i spasoh, i napred kazah, a nikoji tuđ bog među vama, i vi ste mi svedoci, veli Gospod, i ja sam Bog.” ”Ja Gospod dozvah te u pravdi, i držaću te za ruku, i čuvaću te, i učiniću te da budeš zavet narodu, videlo narodima; da otvoriš oči slepcima, da izvedeš sužnje iz zatvora i iz tamnice koji sede u tami.” (Isaija 23)

Ljudi u svetu obožavaju lažne bogove. Oni treba da se okrenu od svog pogrešnog obožavanja, ne zato što će čuti osudu svojih idola, već zato što će videti nešto bolje. Božju dobrotu treba obznaniti. ”Vi ste moji svedoci, da sam ja Bog”, kaže Gospod.

Svi koji žele da uđu u Božji grad moraju u toku svog zemaljskog života svojim postupcima da objave Hrista. To je ono što ih čini Hristovim vesnicima, Njegovim svedocima. Oni treba da pruže jasno, određeno svedočanstvo protiv svih zlih postupaka, upućujući grešnike Jagnjetu Božjem, koje uze na se grehe sveta. (9. T, p. 23)

Učenici su trebalo da krenu kao Hristovi svedoci, da objave svetu da su Ga videli i čuli. Njihova služba bila je najvažnija od svih u koju su ljudska bića ikad bila pozvana, jedino je bila važnija služba samog Hrista. Trebalo je da budu Božji saradnici u spasavanju ljudi. (AA, p. 19)

Božanski učitelj kaže: ”Samo moj Duh ima moć i autoritet da nauči i osudi za greh. Spoljašnje stvari vrše samo privremeni utisak na um. Ja ću utisnuti istinu u savest i ljudi će postati Moji svedoci, po čitavom svetu objavljivaće Moje zahteve u vezi sa čovekovim vremenom, njegovim novcem, njegovim umom.” (7. T, p. 159)

Naše priznanje Njegove vernosti je izabrano nebesko sredstvo za otkrivanje Hrista svetu. Mi treba da prepoznamo Njegovu milost onako kako su je obznanili sveti ljudi iz davnina; ali ono što je najdelotvornije je svedočanstvo našeg ličnog iskustva. Mi smo Božji svedoci dok u sebi otkrivamo delovanje božanske sile. Svaki pojedinac ima život koji se izdvaja od svih drugih i iskustvo koje se bitno razlikuje od njihovog. Bog želi da se naša hvala uzdiže k Njemu, obeležena našom osobenošću. Ovakva dragocena objavljivanja na hvalu slave Njegove milosti, poduprta hrišćanskim životom, imaju neodoljivu silu koja deluje za spasenje duša. (Čežnja vekova, str. 293; izdanje 1998)

Bog ne može da objaviti svoju volju i čuda svoje milosti među nevernima ako nema svedoke rasute po celoj Zemlji. Njegov je plan da oni koji učestvuju u ovom velikom spasenju kroz Isusa Hrista, budu Njegovi misionari, svetionici po čitavom svetu; da budu putokaz ljudima, živa poslanica poznata i čitljiva svim ljudima, da njihova vera i dela svedoče da se približava Spasiteljev dolazak i da pokažu da nisu uzalud primili Božju milost. Ljudi moraju da budu opomenuti da se pripreme za sud koji dolazi. (2. T, p. 631, 632)

Dok su (učenici) razmišljali o Njegovom čistom, svetom životu, osećali su da nema preteškog posla, ni prevelike žrtve, samo da bi u svom životu mogli svedočiti o lepoti Hristovog karaktera. O, kad bismo samo mogli ponovo da proživimo tri poslednje godine, mislili su, kako bismo se drugačije ponašali! Kad bi samo ponovo mogli da vide Učitelja, kako bi ozbiljno težili da Mu pokažu kako Ga duboko vole i iskreno žale što su Ga nekad ožalostili nekom reči ili nekim postupkom neverovanja! Ali ih je tešila misao da im je bilo oprošteno. I bili su rešeni da, koliko je to moguće, iskupe svoje neverovanje hrabrim propovedanjem Hrista pred svetom. (AA, p. 36)

Dva čoveka izlečena od demona bili su prvi misionari koje je Isus poslao da propovedaju Jevanđelje u oblasti Dekapolisa. Ovi ljudi imali su prednost da slušaju Isusovo učenje samo nekoliko trenutaka. Do njihovih ušiju nikada nije doprla nijedna propoved sa Njegovih usana. Nisu mogli da poučavaju narod kao što su to mogli učenici koji su svakodnevno bili sa Isusom. Međutim, u svojoj ličnosti nosili su dokaze da je Isus bio Mesija. Mogli su da kažu ono što su znali; ono što su sami videli i čuli i osetili od Hristove sile. To je ono što može učiniti svako čije je srce takla Božja milost. Jovan, ljubljeni apostol, napisao je: „Što beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o reči života… što videsmo i čusmo to javljamo k vama.“ (1. Jovanova 1,1-3)

Kao Hristovi svedoci treba da kažemo ono što znamo, ono što smo sami videli, čuli i osetili. Ako smo korak za korakom sledili Isusa, moći ćemo nešto određeno da kažemo o načinu na koji nas je vodio. Možemo reći kako smo proverili Njegovo obećanje i utvrdili da je istinito. Možemo da posvedočimo ono što znamo o Hristovoj milosti. To je svedočanstvo na koje nas Gospod poziva, a zbog njegovog nedostatka svet gine. (Čežnja vekova, str. 287; izdanje 1998)

Izvor: “Hrišćanska služba” Ellen G  White