Gosti i došljaci

Znate, ja sam iz Srbije i volim moju zemlju i moj narod. Znam da nismo najbolji (iako Srbi često tvrde za sebe da su nebeski narod) ali ja nemam drugog izbora: rođen sam u Srbiji, kao Srbin, i iskren da budem – ne bih to ni menjao, jer kao što rekoh na početku – volim svoj narod i svoju zemlju.

Ali da ne bude zabune, nije ovo pisanije namenjeno veličanju jedne zemlje ili nacije, toga smo se dosta naslušali tokom devedesetih, barem oni koji to pamte. Namera mi je da kažem nešto drugo! Sve ovo je rečeno u korist poente koja sledi…

Nedavno čitam Newsweek, a tamo na naslovnoj strani izjava: “Najbolja zemlja na svetu je…” – tema: Da ste rođeni danas, koja bi vam zemlja obezbedila najbolju mogućnost za život, zdravlje, sigurnost, razumni napredak i pokretni život?

I naravno, odmah sam otišao na spisak zemalja.  Pročitah, Finska na prvom mestu, Burkina Faso na poslednjem, stotom! Pomislih: “Ta, moja zemlja – Srbija, valjda je negde između?”. Kad ono – nigde nas nema! Susedna Hrvatska na 28. mestu, Slovenija na 24-tom. Bugari i Rumuni na 38. i 39-tom. Čak se i Albanija uglavila na 57. mestu. Biju nas i Kazahstan, i Bocvana, Nigerija, itd.

Šta reći? Siguran sam da kada biste sada otišli u centar Beograda, Novog Sada ili Niša ili čak u moje rodno selo Deč (aha, uhvatio sam vas – ne znate geografiju), prosečan čovek bi vam kazao da nismo idealni ali da voli svoju zemlju i da bi je stavio – ako ne među prvih 10, a ono barem među prvih 100 zemalja po kvalitetu života.

Iskreno, prošao sam mnogo zemalja severne hemisfere (nikad nisam bio ispod Ekvatora), i video prelepih predela, gradova i sela, reka i planina – i možda bih u nekim od tih krajeva mogao da ostanem da živim do kraja svog života. Međutim (sada ću malo da filozofiram), u svakom mestu, u svakom kraju – koliko god bio lep, napredan ili dobar za život – video sam groblja! To mi govori da koliko god bili napredni i razvijeni, niko nam ne može garantovati sigurnost od smrti – ona je svuda i može da vas pogodi pre ili kasnije, gde god da živite.

To me podseća na tekst iz Jevrejima poslanice 11:8-16. Avram je bio bogati patrijarh, iz ugledne porodice. Živeo je u Uru – metropoli onog vremena. Arheolozi su pronašli drevni Ur sa svim njegovm dvospratnicama, kanalizacijom i vodovodom. Grad-država koji bi se u ono vreme sigurno našao među prvih 10 na našoj listi.

A onda, jednog dana, stiže poziv od Boga: “Napusti sve to i idi tamo gde ću da te uputim.” Tekst kaže da je Avram poslušao iako nije znao kuda ide:“Verom Avram posluša kad bi pozvan da iziđe na mesto koje je imao da primi u nasledstvo, i iziđe ne znajući kuda ide”(Jevrejima 11:8, Čarnić). Nije znao kakvi su ljudi, škole, bolnice, kakva je stopa kriminala, uslovi za poslovanje – nije znao ništa! Pitate se kako je mogao? Pisac Jevrejima poslanice kaže – “verom”. Napustio je svoju vilu u Uru da bi živeo u kolibama i šatorima sa svojom porodicom, vodeći svoja stada od paše do paše, od izvora do izvora, ostavljajući za sobom oltare posvećene živome Bogu kao svedočanstvo svoje vere.

Verom – “jer je čekao grad koji ima temelje, kojemu je zidar i tvorac Bog.” Jevr. 11:10.  Avram je znao i priznao da je “samo gost i došljak na zemlji” ma gde god živeo. Znao je – gde god živeo – sve je samo privremeno.

Pomislih: “Kakva životna filozofija! Kakav životni moto!” Gde god da živiš, koliko god uslovi bili dobri ili loši, ti si samo gost i došljak na zemlji! Ako si gost i došljak, znači da je negde zemlja ili grad kojem pripadaš. Zar ne? Pa gde je onda to mesto kojem pripadamo ako to nije ova zemlja? Jevrejima 11:16 nam daje odgovor – fantastičan i nezamisliv odgovor naučnofantastičkih razmera: “Ali sada čeznu za boljom, to jest, nebeskom otadžbinom. Zato se Bog ne stidi njih, niti se stidi da se naziva njihovim Bogom; jer I'm je pripremio grad.” (Čarnić).

Vau! Bog nas se ne stidi! Bog se naziva našim Bogom! Bog nam je pripremio grad!  Kakve izjave! Iskreno, ako neko ima razloga da nas se stidi, to je onda Bog. Sve nam je dao da bismo mogli da napredujemo, a mi smo ga odbacili i prihvatili sotonu, zavoleli greh i razapeli njegovog Sina, Isusa Hrista. A ipak, On nas prihvata i naziva se našim Bogom.   ne samo to, nego nam je pripremio i grad – zemlju gde ćemo biti sa Njim, večno. Kakva ljubav, kakvo praštanje!

I zato, na kraju, nije mi više krivo što zemlja mog porekla nije među prvih 100 zemalja na svetu! Nije, iz prostog razloga što su tu listu pravili ljudi, a ne Bog. I drugo, svi smo mi ipak samo gosti i došljaci ma gde god živeli. Bog nam je pripremio nešto veličanstvenije nego što su to najlepši krajevi ove planete. Kvalitet života u svim zemljama sveta zajedno ne može da se uporedi sa večnim životom koji nam Bog sprema.

Hm! Ovo je utešna misao, ohrabrujuće saznanje. Oduvek sam znao da sam vanzemaljac :). Dakle – najbolja zemlja na svetu je zemlja koju nam Bog priprema, već danas verom možeš da postaneš stanovnik te zemlje, a kada se Isus uskoro vrati, i doslovno!