Ljudska patnja je jedna od najtežih stvari za razumevanje; posebno kada pogađa one koji to najmanje zaslužuju. Nije teško prihvatiti patnju razmetljivih bezbožnika, zato što smatramo da ih stižu zaslužene kazne zbog njihovog greha. Koliko često ste čuli ljude da kažu: „Dobio je ono što je zaslužio. Stigla ga je konačno pravda.“ Šta kazati u suprotnom slučaju?
Pre par godina, nazvao me je jedan od mojih kolega. Šokirao me je onim što mi je saopštio. Naša zajednička prijateljica i koleginica, koja je išla u crkvu gde je on služio kao sveštenik, umrla je na porođaju. Imala je dva dečaka, i kada se porađala sa trećim detetom, ćerkicom, desila se tragedija. Nedugo posle toga, mlađi čovek, u svojim 40tim, oženjen, sa divnim planovima za budućnost, angažovan u crkvi i predan Bogu, umire iznenada od moždanog udara. Tog leta, mladić u kasnim dvadesetim, komunikativan, kreativan, voljen od većine ljudi koji su ga poznavali, umire od meningitisa.
Imao sam priliku da kao sveštenik i prijatelj tih osoba govorim na sve tri sahrane, nemo se pitajući: „Zašto Bože?“ Krajem septembra, u Beogradu, sahranio sam Bogu posvećenu i vernu ženu, majku troje dece koje je izvela na put poštenja i vernosti Bogu. Koja je umrla hiljadama kilometara daleko od njih, mučeći se sa neizlečivim rakom.
Možemo ređati primere. One koje smo čuli od drugih, ili one koji se dešavaju u našoj blizini, nama ili nama dragim ljudima. Ljudima za koje znamo da ne zaslužuju tako nešto, ljudima koji su predani i posvećeni Bogu, ljudima koji služe Bogu, porodici, bližnjima… Veoma je teško to razumeti i prihvatiti, posebno kada vidimo toliko zlih ljudi koji napreduju, i ništa im se tako loše ne dešava.
Ove navedene situacije, kao i mnoge druge dovode nas u zbunjenost, bes, pa čak i sumnju, kada je u pitanju Božja dobrota. Mogli bismo početi da sumnjamo u vrednost života sa Bogom. Možemo da se pitamo: „Da li je život fer?“ Kada postavimo to pitanje, mi ne postavljamo filozofsko pitanje o prirodi života, nego teološko pitanje koje se bavi Božjom prirodom.
Čitajući Bibliju, mi shvatamo da Bog postoji, da On ima stvari pod kontrolom, i da je dobar. Ako Bog drži sve pod kontrolom i ako je dobar, zašto onda mi koji Ga takvim prihvatamo, doživljavamo loša iskustva u životu? Izgleda da se dobre stvari češće dešavaju lošim ljudima, dok se loše stvari dešavaju dobrim ljudima. „Ako je Bog dobar, zašto život nije fer?“
Autor 73. psalma zvao se Asaf. On je bio Levit, duhovni vođa pevača u hramu. Njegovo prisustvo je itekako bilo neophodno u Hramu. I u početku svog psalma Asaf se izjašnjava kao vernik, i kao onaj koji veruje u Božju dobrotu: „Ta dobar je Bog Izrailju, onima koji su čista srca“ st. 1. Ali od 2. stiha i nadalje, mi vidimo da Asaf nije uvek imao toliko veliko poverenje. Zadivljen sam njegovom iskrenošću.
Asaf nam kaže u Psalmu 73 da je imao istu sumnju, dilemu i pitanja o Božjoj dobroti, o životu koji je nepošten, i dovodi u pitanje vrednost službe Bogu, sve ono sa čime se i mi suočavamo. Njegova zaprepašćenost je rezultat dva problema: prvi je teološki, a drugi je lični. Prva dilema dolazi od toga da je Bog obećao da će blagosloviti pravedne a da će prokleti bezbožnike. Druga dilema je od Asafove lične borbe sa zavišću zbog životnog stila bezbožnika. Srećom, on kaže: „A noge moje umalo ne zađoše, umalo ne popuznuše stopala moja.“ st. 2. On kaže: „Skoro sam izgubio veru. Zamalo da napustim Boga. Moja vera nije uvek bila jaka. Umalo da posumnjam u Njegovu dobrotu.“ Asafu se sve ovo dešava jer posmatra stvari iz ljudske perspektive. Do kraja psalma ćemo videti da u stvari sve zavisi iz koje perspektive posmatramo problem.
Ted Tarner, osnivač i vlasnik CNN, uspešan biznismen, milijarder, ali i poznati kritičar hrišćanstva, jednom je izjavio: „Hrišćanstvo za gubitnike.“ Kako je on postao anti-hrišćanin? Kao tinejdžer, želeo je da postane misionar, ali je izgubio svoju veru kada je njegova mlađa sestra, Mary Jane, izgubila imuni sistem i zbog toga umrla. „Mislio sam da je Bog ljubav i da je dovoljno moćan i nisam mogao da razumem kako je neko tako nevin, kao što je bila moja sestra, morao tako da pati i umre.“
Ako posmatramo naše probleme iz ljudske perspektive, dovodimo sebe na klizav teren. Đavo upotrebljava strategiju izvrtanja i odbacivanja Božje dobrote, tako da nas dovede u poziciju da posumnjamo i odbacimo Boga. Ako se nađemo na ovakvom terenu, moramo da budemo veoma pažljivi jer sumnja u Božju pravednost može nas odvesti daleko od Boga.
Iz ljudske perspektive mi vidimo napredak i mir bezbožnika. Spurdžon je kazao da „oni koji zaslužuju najvruću vatru pakla često dobiju najtoplije gnezdo.“ Veoma često u našem životu možemo da vidimo kako bezbožni uživaju dug život, umiru na miru u snu, dok oni koji verno služe Bogu umiru mladi, u patnji i bolu. Veoma je teško to pomiriti sa dobrim i suverenim Bogom. U stvari nemoguće je to pomiriti kada posmatramo bezbožnike iz ljudske perspektive. I zato je važno zapamtiti da je ljudska perspektiva samo delić cele slike.
Bezbožnici, kako ih vidi Asaf, napreduju, ne muče se na svojim poslovima, oni su oholi, obesni, podgojeni, podsmevači, pakosni, hule na Boga i na njegova dela, i pored svega toga su srećni i umnožavaju bogatstvo. To su sve razlozi zbog kojih je Asaf umalo zalutao i pao (od 2-12 stiha).
A zatim dolazi opis onih koji se trude da žive sa Bogom, da žive pravedno i čistog srca (od 13-16 stiha). „Zar dakle uzalud čistim srce svoje, i umivam bezazlenošću ruke svoje. Dopadam rana svaki dan, i muke svako jutro? I tako stadoh razmišljati da bih ovo razumeo, ali to beše teško u očima mojim.“
A onda se kompletna situacija promenila, zato što je Asaf promenio perspektivu: „Dok najposle uđoh u svetinju Božiju, i doznah kraj njihov (bezbožnika)“ st. 17. On se sklonio sa klizavog i nesigurnog terena sumnje i ljudskog pogleda na probleme. Asaf je odabrao najsigurnije mesto – Svetinju Božju, ili Božju prisutnost.
Ovde je pouka svima nama – kada smo u sumnji, strahu, pitanjima, nesigurnostima, potražimo najsigurnije mesto u ovom Svemiru – Božju prisutnost, Božju Svetinju. Ovo nas još poučava da ne donosimo sud ako nemamo potpunu sliku o nečemu, a dobićemo potpunu sliku samo ako pogledamo iz Božje perspektive kao što je i Asaf učinio.
Nebeska perspektiva problema vodi nas ka veri u Božju dobrotu i pravednost zato što on vidi bezbožnike uništene, a pravednike nagrađene. Ono što bi nas trebalo da interesuje je naše konačno odredište – a to je večnost, Nova Zemlja i Novo Nebo. Konačno odredište bezbožnika je večna propast. Isus je kazao: „Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi?“ Matej 16:26. Večnost je ono što je važno.
Asaf više nije na klizavom terenu, međutim, oni koji su do skoro iz ljudske perspektive izgledali sigurno, mirno i bogato, oni su u stvari na klizavom terenu, oni će otići u propast, u pogibiju, nestaće ih začas. Oni su samo na korak od propasti, jedan udisaj do smrti, jer sud nad njima dolazi. Doći će iznenada i biće potpun: „Ta na klizavom mestu postavio si ih, i bacaš ih u propast! Kako za čas propadaju i ginu…“ (od 18-20 stiha).
Asafova vera je obnovljena jer je promenio pogled na problem, promenio je perspektivu. On sada razume da je na kraju ipak sve izmereno i pravedno dodeljeno.
Asaf priznaje da je bio nerazuman dok je posmatrao stvari iz ljudske perspektive. Bio je kao životinja koja nema mogućnost da gleda unapred, nego koja misli samo o sadašnjoj situaciji (stihovi 21-22). Pobožni ljudi su u nezamislivo većoj razmeri bogatiji od bezbožnika. Oni imaju Božansku prisutnost, Božansku zaštitu, i Božansko vođstvo: „Ali sam svagda kod tebe, ti me držiš za desnu ruku. Po svojoj volji vodiš me, i posle ćeš me odvesti u slavu“ st. 23-24.
Za našu utehu, nije Asafov psalam jedino mesto u Bibliji koje objašnjava ovu dilemu i ponavlja Božansko obećanje. Ima ih još dosta u manjem ili većem izdanju. Cela Knjiga o Jovu bavi se pitanjem patnje i stradanja u životu onih koji su na Božjoj strani. Psalam 37 još opširnije od Asafovog psalma nam daje perspektivu onoga šta će se dogoditi sa bezbožnicima…
„Nemoj se žestiti gledajući nevaljale, nemoj zavideti onima koji čine bezakonje. Jer se kao trava brzo kose, i kao zeleno bilje venu. Uzdaj se u Gospoda i tvori dobro; živi na zemlji i hrani istinu. Teši se Gospodom, i učiniće ti što ti srce želi.“ Ps. 37:1-4.
Bog vodi one koji ga slede, one koji su mu poklonili svoje poverenje. On ih vodi kao pastir svoje stado, kao roditelj svoju decu. Bog je pravedan i one koji ga veruju On blagosilja, i oni nisu sami ni u časovima nevolje i patnje… Bog zna. On zna sve o nama, On zna prošlost, sadašnjost i budućnost. On zna šta je najbolje za nas, pa i za naše bližnje, On zna kad je naše vreme da odemo, On želi da nas sačuva za večnost.
„Pravednik mre, i niko ne mari; i pobožni se ljudi uzimaju, a niko se ne seća da se pred zlo uzima pravednik. Dolazi mir i počiva na postelji svojoj ko god hodi pravim putem.“ Isaija 57:1.2.
„Ukrepite klonule ruke, i kolena iznemogla utvrdite. Recite onima kojima se srce uplašilo: ohrabrite se, ne bojte se; evo Boga vašega; osveta ide, plata Božija, sam ide, i spašće vas.“ Isaija 35:3.4.
Oni koji se bave trčanjem znaju da je važna cela trka, ali je završnica najvažnija. Konačno odredište na kraju je veoma jasno. I Asaf je to shvatio. Njemu niko i ništa više nije potrebno na ovoj zemlji ako ima Gospoda na svojoj strani „Koga imam na nebu? I s tobom ničega neću na zemlji.“ Psalam 73:25. On shvata konačni kraj bezbožnika, ali i nagradu pravednika.
Njegov protest izražen u početku psalma, pretvara se u proslavljanje kako se kraj psalma približava: „A meni je dobro biti blizu Boga. Na Gospoda polažem nadanje svoje, i kazivaću čudesa tvoja.“ Ps. 73:28. Njegova situacija se nije promenila, ali se promenila njegova perspektiva koja je preokrenula njegove sumnje i strahove o Božjoj dobroti i pravednosti. Perspektiva menja sve.
