Draga braćo i sestre, da li svim srcem verujete da će Hristos uskoro doći i da mi sada imamo poslednju vest milosti koju treba objaviti grešnom svetu? Da li je naš primer onakav kakav bi trebalo da bude? Da li svojim razgovorima i svetim životom dokazujemo onima koji su oko nas da očekujemo veličanstvenu pojavu našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista koji će ovo naše ništavno telo preobraziti i učiniti ga sličnim svom veličanstvenom obličju? Bojim se da mi to ne verujemo i ne shvatamo onako kako bi trebalo. Život i postupci onih što veruju u značajnu istinu koju mi ispovedamo, treba da budu usklađeni sa tom verom. Suviše se teži uživanju, razonodi i privlačenju pažnje ovog sveta, preterano se misli o odevanju a jezik se često bavi lakomislenim i potpuno beznačajnim razgovorima, čime se pobija ono što ispovedamo, jer ne govorimo o nebu, odakle očekujemo Spasitelja.

Anđeli bdiju nad nama i čuvaju nas; međutim, odajući se neozbiljnim razgovorima, šali i zadirkivanju, i spuštajući se na taj način u stanje neopreznosti i duhovnog mrtvila, mi te anđele često žalostimo. Iako možda tu i tamo uložimo poneki napor i izvojujemo pobedu ali ako u tome ne istrajemo, nego se ponovo spustimo u isto stanje bezbrižnosti i ravnodušnosti, nesposobni da podnosimo iskušenja i da se suprotstavimo neprijatelju, mi ne odolevamo kušanju naše vere „mnogo vrednije od zlata“. Ne patimo Hrista radi i ne slavimo Ga u stradanju.

Veliki nedostatak se oseća u hrišćanskoj istrajnosti i služenju Bogu iz načela. Ne treba težiti da istaknemo i na neki način zadovoljimo sebe nego da uzvisimo i proslavimo Boga, i u svemu što činimo ili govorimo treba da imamo u vidu samo Njegovu slavu. Kad bi ove znamenite reči: „On bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za kaša bezakonja; kar bješe na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscijelismo“; (Is, 53, 5); „I za svaku praznu reč koju reku ljudi, daće odgovor u dan strašnoga suda“ (Mat. 11 36); „Ti si Bog koji vidi“, (1. Mojs. 16, 13) — bile u našem srcu i kad bismo ih uvek imali na umu, ne bismo tako lako padali u iskušenje, naših reči bi bilo malo i bile bi dobro birane. Misliti o ovim značajnim rečima, prisećati se patnji koje je Isus podneo da bismo mi siroti grešnici dobili oproštenje i bili iskupljeni Njegovom dragocenom krvlju, nije mogućno, a da pri tom ne osetimo sveto uzdržavanje i usrdnu želju da stradamo za Njega, kad je On toliko stradao i podneo nas radi. Ako razmišljamo o ovome, naše omiljeno „ja“ sa svojim dostojanstvom, ustupiće mesto dečjoj jednostavnosti koja može podneti ukor a da se pri tom ne uvredi. Duh samovolje neće tada vladati dušom.

Radost i uteha pravog hrišćanina moraju da budu i biće na nebu. Ovozemaljske stvari ne mogu da zadovolje dušu onih koji su „okusili sile onoga sveta“ i slast nebeske radosti, te stalno teže za tim. Takvi će uvek naći šta da rade u svojim slobodnim časovima. Duša će im čeznuti za Bogom. Gde se nalazi njihovo blago, tamo će im biti i srce — u slatkom opštenju sa Bogom kojemu služe i ljube Ga. Uživanje i razonodu nalaziće u dubokom razmišljanju o onome što predstavlja njihovo blago, a to je: Sveti grad, Nova Zemlja, njihova večna domovina. I dok se tako zadržavaju na onome što je uzvišeno, čisto i sveto, nebo će im se približiti i oni će osetiti silu Svetog Duha, a to će ih sve više i više odbijati od ovog sveta i navešće ih da svoju utehu i glavnu radost nalaze u nebu, u svojoj divnoj domovini. Privlačnost Bogu i nebu biće tada tako snažna da ništa neće moći odvratiti njihove misli od velikog i glavnog cilja: da obezbede spasenje svoje duše i da hvale i slave Boga.

Kad sebi živo predočim šta je sve učinjeno nas radi da bismo se održali ispravnim, prinuđena sam da uzviknem: O, koliku ljubav, koliko čudesnu ljubav je Sin Božji imao prema nama sirotim grešnicima! Treba li da budemo tako bezosećajni i bezbrižni kad je sve učinjeno da bi se naše spasenje omogućilo? Celo nebo je zainteresovano za nas. Probudimo se i budimo življi u odavanju hvale, slave i zaslužnog poštovanja velikom i uzvišenom Tvorcu. Naše srce treba da bude prepuno zahvalnosti i ljubavi prema Onome koji je nama prethodno ukazao toliku ljubav i saosećanje. Svojim postupcima u svakodnevnom životu treba da Njemu čast odajemo, a svojim čistim i svetim razgovorima treba da pokažemo do smo vođeni odozgo, da ovaj svet nije naš zavičaj, već da smo tu samo putnici i stranci koji putuju u bolju zemlju.

Mnogi koji ispovedaju Hristovo ime i tvrde da očekuju Njegov skori dolazak, ne znaju šta to znači trpeti Hrista radi. Njihova srca nisu skrušena milošću niti je njihovo „ja“ umrlo u njima što se na razne načine ispoljava. U isto vreme oni govore kako imaju iskušenja. Međutim, osnovni uzrok tih iskušenja je njihovo nepotčinjeno srce, usled čega sopstveno „ja“ postaje tako osetljivo da često dolazi do izražaja. Kad bi takvi shvatili šta znači biti ponizni Hristov sledbenik i pravi hrišćanin, oni bi počeli najusrdnije da rade i popravili bi se. Prvo bi umrli sebi, usrdnije bi se molili i obuzdali bi svaku strast svog srca. Odbacite svoje samopouzdanje i samouverenost, braćo, i sledite primer smernog Spasitelja. Neka vaše misli uvek budu upravljene na Isusa da biste se mogli ugledati na Njega i ići Njegovim tragom. Gledajte „na začetnika vjere i svršitelja Isusa, koji mjesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu… takvo protivljenje protiv sebe od grešnika podnio“. (Jevr. 12,2) Zbog naših greha On Je bio smerno, izbijeno, izranjavano, namučeno i zaklano Jagnje Božje.

Budimo, stoga, voljni da i mi nešto žrtvujemo Hrista radi, raspinjimo svakoga dana svoje „ja“, budimo ovde Njegovi saučesnici u stradanju da bismo mogli učestvovati s Njim i u Njegovoj slavi i biti krunisani neprolaznom slavom, čašću i večnim životom.

“Rani Spisi”, Ellen G White