Bacanjem semena u zemlju, Hristos je prikazao svoju veliku žrtvu prinesenu za naše spasenje. ”Ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju ne umre”, kaže On, ”onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi” (Jovan 12, 24). Tako su rezultati Hristove smrti pravi plodovi za carstvo Božje. U skladu sa zakonima biljnog carstva, i plod Hristove smrti jeste život.
Svi koji žele da kao Hristovi saradnici, donesu plod moraju najpre pasti u zemlju i umreti. Njihov život mora da bude položen u brazdu potreba ovoga sveta; samoljublju i svim ličnim interesima mora se umreti. Zakon samopožrtvovanja je zakon samoodržanja. Seme praktično sahranjeno u zemlju donosi plodove, a plodovi, ponovo posejani, umnožavaju se i daju novu žetvu. Ratar svoje žito čuva upravo rasipajući ga prilikom sejanja. Tako je i u ljudskom životu; davati znači živeti. Život koji će zaista biti sačuvan je život dragovoljne posvećenosti u službi Bogu i ljudima. Oni koji Hrista radi žrtvuju svoj život na ovom svetu, sačuvaće ga za večni život.
Posejano u zemlju umire da bi niklo u novi život. Time nam se pruža pouka o vaskrsenju. Svi koji ljube Boga živeće ponovo u raju nebeskom. O ljudskom telu, sahranjenom u grob da tamo istrune, Bog je rekao: ”Sije se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost. Sije se u sramoti, a ustaje u slavi; sije u slabosti, a ustaje u sili” (1. Kor. 15, 42. 43).
