Poreklo Vidovdana

Stari Sloveni su verovali u vile rusalke. Većina vilinskih radnji, uključujući i vilinsko kolo, obavlja se noću i bez prisustva vatre. U vidovdanskom slučaju rusalke se preobražavaju u rusalje (žene koje o Duhovima padaju u zanos i “razgovaraju” s pokojnicima ). Ovaj, još stariji, neslovenski sloj uočljiviji je kad se ima na umu da je Vidovdan najkasniji datum kad padaju Duhovi – te da neki od običaja koji se održavaju o Duhovima prelaze na Vidovdan.

Za Vidovdan koji je u narodu poznat kao Dan svetlosti, vezane su razne legende. Jedna od njih glasi: na planini Rogozni u Sandžaku, postoji mesto zvano Rusalijsko groblje.

Priča se da su posle boja na Kosovu mlade žene i verenice izginulih kosovskih ratnika održavale svoje skupove na Rogozni. One su, nastavlja predanje, dolazile dan uoči Vidovdana, te od zalaska sunca do zore išle po okolnim selima. Cele noći bi vikale i lutale žaleći kneza Lazara i kosovske junake. Govorile su da su rusalke (vile sa tekućih voda).

Narod bi im, koje iz straha, koje iz samilosti, davao razne darove. Sve što dobiju one bi zapalile negde pred zoru. Oko velike vatre igrale bi kolo tokom celog dana. Igru su prekidale samo kad neka od njih padne u nesvest ili izdahne. Njih bi stavljale u stranu, a igra bi se nastavljala.

Ova obredna igra se nastavljala sledeće godine na Vidovdan. Broj igračica bi se smanjivao, broj grobova povećavao. Tako su tokom godine zaredom poumirale sve udovice kosovskih junaka.

Igranje oko vatre podseća na curline. Preci balkanskih Slovena su imali svoja svetilišta na brdima, često na ruševinama starosedelačkih hramova. Tamo su spaljivali žrtve i igrali oko vatre. Curlina dolazi od “cur”, odnosno “kur” – dim, pušenje, cad. (I danas južno od Niša postoji selo Curline, a “pušiti” kaže se: curiti). Kolo do besvesti i umiranja takođe svedoči o prehrišćanskom poreklu Rusalijskog groblja, jer ni kod hrišćana ni kod Jevreja, ni kod muslimana, vera ne dopušta ništa čime bi se život ugrožavao.

Vid – bog videla

U svim vidovdanskim običajima dan je važniji od noći. To je vreme kada vlada videlo (starinski izraz za svetlost), odnosno kad gospodari staroslovensko božanstvo svetlosti Vid ili Svetovid. Ako je tog dana lepo vreme, onda se odeća i posteljina iznose na sunce. Ako nije sunčano ne iznose se. Rublje iznose žene. Muškarci dočekuju sunce  kad izlazi i govore:

– Vide, Vidovdane, sve što vidim očima, to da stvorim rukama.
Bude li oblačno, onda domaćin ili neki od starijih muškaraca stane pred glavna vrata kuće. Umesto da se prekrsti, kako to, inače, svi ostali čine, on desnom rukom zakrsti oblake i kaže:
– Vide, Vide, oteraj oblake, sačuvaj od groma i munja što je sazidano, zaštiti od grada što je zasađeno, čuvaj od bolesti što nam je rođeno.
Posle uzme kosu i zabode je u zemlju. (Zatim ćuti sve dok ne padne mrak. Veruje se da neće pasti kiša).

Legenda o Vitu

Legenda o poreklu svetog Vita , koju je zapisao Justin Popović pod datumom 15. (28) juna, priča da je za carevanja Dioklecijanova, kad oblasni upravitelj Valerijan gonjaše hrišćane, na Siciliji živeo dvanaestogodišnji dečak po imenu Vit, sin visokorodnog i bogatog građanina Gilasa. Gilas beše neznabožac, a njegov sin blaženi Vit u detinjstvu svom prosvećen s neba čudesnom blagodaću Svetog Duha, poznade jedinog istinitog Boga koji je stvorio nebo i zemlju.

Knez Valerijan, ljut što dečak ne htede prinositi žrtvu njihovim bogovima Jupiteru,
Junoni, Neptunu, Veneri, Minervi… naredi da se dečak izbije gvozdenim štapovima, ali se njegova ruka i ruka mučitelja osuši. Bojeći se za život sina, Gilas na sve načine pokušaše da ga odvrati od Hristove vere, ali od anđeoske svetlosti oslepe.“U ložnici sina moga videh bogove krilate. Oči im behu kao zvezde, a izgled kao munja. Ne podnevši bljesak njihov, oči mi oboleše, a ja izgubih vid”.

Bežeći pred očevim gnevom, iako mu uz Božju pomoć isceli oči, sa svojim učiteljem Modestom i dadiljom Kriskentijom, Vit se ukrca u lađu koja ih odvede do italijanske pokrajine Lukanije, mesta Alektorije, i nastaniše se kraj reke Silar. Dioklecijan ga pozva u Rim da izleči njegovog sina od demona i ludila, ali – kad to ovaj i uradi – naredi da Vita i Modesta bace u okove i umore glađu i žeđu. Oni se pomoću molitve okova oslobodiše.

Dioklecijan onda naredi da se Vit stavi u kazan u kome je ključalo rastopljeno olovo, sumpor i smola, ali anđeo Gospodnji oduze silu ognju i rashladi žar i vrelinu kazana”, a Vit reče: “Dioklecijane, blagodarim tebi i tvojim slugam što mi načiniste udobno kupatilo, samo nedostaje sapuna”.

Zatim Vit pobedi i strašnog lava, a Dioklecijan njega, Modesta i Kriskentiju obesi o drvo za mučenje. I odatle ih Bog spase i uze sebi kao svete mučenike, dana 15. (28.) juna. Ovaj dan, čuven u Srba po kosovskoj bici, i to pod imenom Vidovdan, od davnina je bio posvećen proroku Amosu.

Amos, rođen u selu Tekuju blizu Vitlejema “prost poreklom i životom”, beše čuvar svinja jerusalimskih bogataša. Ali, on postade Božji prorok koji je odvraćao narod od klanjanja zlatnim juncima u Vitlejemu. Hrišćanska crkva na zapadu uz proroka Amosa za 15. (28.) jun vezuje i ime svetog Vita. Njegovo ime ulazi u srpske bogoslužbene knjige mnogo kasnije, preko katoličkih i ruskih izvora – kako piše Miodrag Popović u knjizi “Vidovdan i časni krst” – ni tada Vit ne postaje srpski svetac, niti mu se u crkvi drži služba. “U njihovoj (srpskoj) patrijarhalno-herojskoj sredini među ratnicima, koji se nikada do kraja nisu odrekli kućnih bogova zaštitnika, kao borac protiv glupih idola, kako stoji u “Žitijima svetih”, Vit nije nikako mogao biti popularan”.

Mošti svetog mučenika Vita, koji je stradao 15. juna oko 303. godine, neko vreme nalazile su se u Parizu, a zatim su prenete u Korvej, u Vestfaliju. Sada se nalaze u Pragu.

Vuk Karadžić u Srpskom rječniku iz 1818. godine kaže:
“Vidov dan, na dne m. 15. junija, kad su Srblji izgubili na Kosovo, potiče, ipak, još iz staroslovenskog mnogoboštava.“

Laza Kostić, veliki srpski pesnik, u Jadranskom Prometeju vidi Vida, “prehrišćansku herojsku svetlost”, koja se posle primanja hrišćanstva ponovo vratila kamenu, paganstvu, i tako sjedinila u večnu i nepobedivu svetlost kremena, a predstavlja izvor nepobedive svetlosne heroike i nadahnjuje Srbe za borbu protiv ugnjetača.

Nekadašnji vrhovni bog Hrvata i Srba, smatrao je hrvatski naučnik Nobilo, takođe, se zvao Vid, kao i onaj na Rigenu (nekadašnje ostrvo Rujan u Baltičkom moru gdje je Svetovidu bio izgrađen hram).
“Od Vida je vidovito dijete koje zna više nego drugi ljudi, te ide za vilama” , a mnogi junaci srpskih narodnih pesama, od Strahinjića Bana do Miloša Obilića, zamena su za boga Vida.

Nemački sveštenik Helmold, zapisao je u svojoj hronici, u 12. veku, da se vrhovni bog severozapadnih Slovena zove Svetovid.

Vid je bog svetlosti i obilja, ali i rata , a postojao je i Vidov hram kako je zapisao Helmold na ostrvu Rigen, u kome su na dan boga Vida, koji pada na kraju žetve, “iz svih slovenskih krajeva prinošene žrtve”. Ovo božanstvo, čiji kip su hrišćani srušili i spalili ne bi li uništili paganski kult (u pohodu danskog kralja Valdemara u 13 veku), spominje – u isto vreme u 12. veku, i katolički sveštenik i sekretar danskog kralja Saks Gramatikus, nazivajući ga Svantovitus.

Posted in Duhovnost

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

*