Ostrvska kultura

Ostrvska-kulturaAko vas put nekada nanese prema nekom ostrvu, vodite računa kako ćete se ponašati jer su mnoge ostrvske kulture sumnjičave prema pridošlicama. Čak i turistička ostrva poput Havaja ili Samoe, imaju svoje nazive za pridošlice. Na Samoi ih zovu palangi, što označava one „koji su pali s neba“, dok Havajanci koriste izraz haole što znači „drugi dah“. Razumljivo je da su ostrvljani sumnjičavi prema strancima, budući da žive na malom, ili relativno malom komadu zemlje okruženog morem sa svih strana, razvili su svoju kulturu, svoj jezik, svoje običaje, itd. Svaki uticaj sa strane kvari njihov sklad, mir i atmosferu. Iako pridošlica može doneti određenu korist ostrvskoj zajednici kroz trgovinu, nova saznanja, novosti, itd, još uvek je sumnjičavost opravdana.

Paul Theoroux, autor, i sam ostrvljanin sa Havaja, proputovao je svetom, i bio na mnogim ostrvima, opisuje jedno od svojih iskustava. Jedan od Samoanaca kazao mu je, pošto je pristigao na jedno maleno ostrvo svojim čamcem, da će mu lokalni mladići razbiti čamac. „Zašto bi to učinili?“ – pitao je Theoroux. „Zato što si ti palangi i sam si. Nemaš porodicu ovde. Hajde da pođemo – ja ću ti pomoći.“

I bila je to istina: grupa dečaka vrebala je u blizini njegovog kajaka ostavljenog na plaži (i čovek Samoanac je to potvrdio) posmatrajući u želji da ga razbiju u komade.  Samo zato što nije pripadao ostrvskoj zajednici, zato što nije imao veza, prijatelja, osim tog čoveka koji je pokazao sažaljenje prema njemu i dobrovoljno ga upozorio da se ukloni.

Za većinu ljudi ovo može biti sličan slučaj ako nisu sa ostrva ili ako nemaju veze i prijatelja, nikada neće biti prihvaćeni u lokalnu zajednicu. Ovo je slučaj sa većinom ostrva koje imaju jedan jezik i jednu kulturu. Nije da su oni ksenofobični (strah od stranaca), nego su radije sumnjičavi ili bez nekog posebnog interesa za strance, tj. „dođoše“.

Čak i ako ostanete na ostrvu bez problema, stanovništvo, najčešće, neće biti zainteresovano za neku posebnu komunikaciju sa vama. Theoroux je želeo da napiše članak o svom ostrvu (koje je deo Havaja) na kojem živi 22 godine, i kada je pokušao da razgovara sa lokalnim stanovništvom, originalnim Havajancima, naišao je na veliki otpor. Jednostavno, ljudi su odbijali da razgovaraju o ostrvskoj kulturi, jeziku, običajima, odnosno da podele bilo koje od svojih iskustava. Autor je pokušao da razgovara sa učiteljima lokalne kulture i jezika, ali je i tu naišao na odbijanje rečima: „Po tom pitanju bi trebalo da idemo kroz merodavne kanale!“ Na kraju je dozvola odbijena bez posebnog objašnjenja.

Razmišljajući o ovom fenomenu pomislio sam na određene lokalne crkve koje su poput ovih ostrvskih kultura. Male zajednice sa sebi svojstvenom kulturom, jezikom, običajima i nasleđem. Ljubomorno čuvaju svoju nezavisnost od bilo koga sa strane i štite tu istu nezavisnost i kulturu ignorisanjem pridošlica, outsajdera i stranaca.  Desilo se tako, na moje oči, u više crkava, da je osoba po prvi put došla u crkvu (bilo da je vernik iz neke druge crkve iste denominacije, ali iz nekog drugog mesta, ili bilo da je potpuni stranac, neko ko ne pripada istoj „veri“) i da je niko ne primeti, tj. „izregistruje“. Možda joj je neko na ulazu poželeo dobro jutro i gurnuo u ruke crkveni bilten, i na tome se završilo. Niko joj nije prišao da je pita odakle je; da li je prvi put tu ili ima li kod koga da odsedne i ruča, itd. Ništa!

Postavljam sebi sledeća pitanja, kao i vama koji čitate ovaj članak: Da li bi se Isus tako ponašao, kao da je pripadnik ostrvske kulture? Da li naša crkva (Hrišćanska adventistička crkva) može napredovati i rasti sa takvim pristupom ljudima?

U toku svoje službe, Isus se suočavao sa „ostvrskom kulturom“ svojih sunarodnika, Jevreja, koji su bili veoma isključivi i zahtevni. Nisu želeli nikoga u njihovom društvu ko nije bio njihove nacionalnosti, religije, razmišljanja, itd. Jevrejski narod Isusovog vremena se zatvorio u okvire svog religijskog nacionalizma, da niko, ko bi pokušao, sa strane da uđe u taj krug, to nije mogao. Sam Isus, koji je pokušavao da uključi sve u poruku o spasenju; da pokaže da spasenje ne pripada samo jednom narodu; bio je optužen, osuđen i ubijen od strane onih koji su bili najglasniji za „ostvrsku kulturu“.

Apostol Pavle, suočavajući se sa drskim i otvorenim neprijateljstvom i odbijanjem od svojih sunarodnika okrenuo se ka neznabošcima: „A Pavle i Varnava oslobodivši se rekoše: Vama je najpre trebalo da se govori reč Božja, ali kad je odbacujete, i sami ne pokazujete da niste dostojni večnog života, evo se obraćamo k neznabošcima“ (Dela 13:46). Pavle zatim citira reči iz Knjige proroka Isaije: „Postavih te za videlo neznabošcima, da budeš spasenje do samog kraja zemlje“ (Isaija 42:6; 49:6). Šta više, Pavle je ovo načelo primenio u svom misionskom radu. On kaže: „Svima sam bio sve, da kakogod spasem koga“ (1 Korinćanima 9:22).

Jedan kolega mi je nedavno postavio pitanje: „Da li naša crkva može biti poput rane apostolske crkve koja je rasla neverovatnom brzinom?“ Tada sam mu spomenuo priču sa početak ovog članka o „ostrvskoj kulturi“. Nasmejao se, jer je i sam sa jednog karipskog ostrva, ali je potvrdio da je to istina. Zajednički smo zaključili da, ako se kao crkva ne vratimo istinskim vrednostima prve apostolske crkve koja je uključivala sve i služila svima, nećemo napredovati, a na žalost, propustićemo da izvršimo misiju na koju nas je Hristos poslao: „Dade mi se SVAKA vlast na nebu i na zemlji. Idite dakle i naučite SVE narode krsteći ih u ime oca, i sina i svetoga Duha. Učeći ih da SVE drže što sam vam zapovedio; i evo ja sam s vama u SVE dane do svršetka veka“ (Matej 28:18-20).

Smešno je i da vas pitam koja je ključna reč u ovom tekstu. Svakako reč SVE! Isus je taj koji uključuje sve i koji ima svu vlast. Isus je taj koji je umro za sve i koji nas šalje u sve krajeve! Pa ko smo onda mi da se izolujemo u naša crkvena ostrvca gajeći svoju sopstvenu kulturu, jezik i običaje? Otvorimo se prema onima koji su drugačiji od nas, pokažimo im kakav je Isus, a lepota Njegovog karaktera i delo koje je on učinio za njih, privući će ih u spasenje.

Propovednik Milenko Tanurdžić

Posted in Propovednikov Blog
One comment on “Ostrvska kultura
  1. Moderator says:

    Kada su se Hristovi učenici obraćali svome, Izrailjskom narodu (Djela 13:46), “…VAMA je NAJPRIJE trebalo da se govori riječ Božija…” vidimo iz konteksta stiha da je Riječ PRVENSTVENO bila namijenjena upravo pripadnicima njihove kulture, jezika i nacije. Međutim kada je dio Izrailja odbacio Riječ “…ali kad je odbacujete…” potom kao reakcija slijedi “…evo se obrćemo k neznabošcima…” i drugim nacijama. Takođe u istom poglavlju u 43. stihu Pismo kaže: “A kad se sabor raziđe, pođoše za Pavlom i za Varnavom MNOGI od Jevreja…”

    Što se tiče pitanja da li mi kao zajednica treba da propovjedamo Istinu svim narodima, tu nema dvoumljenja! Naravno, i kada se radi o pripadnicima, drugih naroda, jezika i kultura. Zato smo pozvani, na svojim radnim mjestima, školama, klubovima…

    No svakako ne treba ispustiti iz vida, da ima mnogo “neznabožaca” i među našim ex YU narodima (Srbima, Hrvatima, Makedoncima…) Ko će njima propovjedati? Ko će dosegnuti ljude u dijaspori koji dijele našu kulturu, jezik, običaje? Ko, ako ne mi? Zar to nije primarni cilj osnivanja etničkih crkava u rasijanju? Znam, da na tom, tako nazvanom “kulturološkom ostrvu”, ima još mnogo “neznabožaca” koje ti i ja želimo da upoznamo sa Hristom. I to baš, dijeleći isti taj jezik, kulturu pa i običaje. I apostol Pavle reče: “Jer se ne stidim jevanđelja Hristova; jer je sila Božija na spasenje SVAKOME koji vjeruje, a NAJPRIJE Jevrejinu i Grku.” Rim. 1:16.

    S Gospodom!
    Nenad

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

*