Priča se da je jedan farmer došao u grad i pitao jednog vlasnika restorana da li bi mu trebalo milion žabljih bataka. Šokiran, čovek je upitao farmera odakle mu toliko puno. Farmer je odgovorio: “U blizini moje kuće nalazi se bara puna žaba. One danonoćno krekeću i izluđuju me.” Konačno su se dogovorili da sledeće sedmice farmer donese nekoliko stotina žabljih bataka.
Nedelju dana kasnije došao je farmer sa dve male, sitne žabe. Postiđen je rekao: “Pogrešio sam. U celoj bari je bilo samo dve žabe, ali su jako mnogo galamile.”
Ovo je komična priča, ne znam da li je istinita, ali naravoučenije je sledeće: Kada čujete da neko kritikuje nekoga, vernik vernika, upravu crkve, pastora, itd. setite se ove priče. Verovatno je u pitanju par hroničnih kritičara koji nemaju ništa drugo da rade nego da krekeću.
Ali šalu na stranu. Voleo bih da se pozabavimo jednim događajem iz Starog zaveta, tačnije jednim njegovim delom, koji nam dramatično predstavlja ovaj problem.
Dozvolite mi da počnem sa nekoliko tekstova iz Jeremijine knjige, na kojima se ne bih dugo zadržavao, ali bih želeo da skrenem pažnju na njih.
„I daću vam pastire po srcu svojemu, koji će vas pasti znanjem i razumom.“ Jeremija 3:15.
„Teško pastirima koji potiru i razmeću stado paše moje govori Gospod. Zato ovako veli Gospod Bog Izrailjev za pastire koji pasu narod moj: vi razmetnuste ovce moje, i razagnaste ih, i ne obilaziste ih; evo, ja ću vas obići i za zloću dela vaših, govori Gospod. I ostatak ovaca svojih ja ću skupiti iz svih zemalja, u koje ih razagnah, i vratiću ih u torove njihove, gde će se naploditi i umnožiti. I postaviću im pastire, koji će ih pasti, da se boje više i ne plaše i da ne pogine ni jedna, govori Gospod.“ Jeremija 23:1-4.
Car David je nazvan čovekom po Božjem srcu (1. Sam.13:14; Ps. 89:20; Dela 13:22). Pastiri koji su bili pozvani od Boga su uspoređeni sa carevima Izrailjevim, postavljeni, ne od Boga, nego prema željama naroda (Osija 8:4). Ovi carevi su poveli narod u otpadništvo i propast.
„Sveštenici ne rekoše: gde je Gospod? I koji se bave zakonom ne poznaše me, i pastiri odustaše me, i proroci prorokovaše Valom i idoše za stvarima zaludnim.“ Jeremija 2:8.
Ovaj stih opisuje greške tri vladajuće klase, sveštenika, pastora i proroka. Sveštenici je trebalo da budu poznavaoci zakona, eksperti ili stručnjaci za zakon i da ga objasne ljudima. Ali oni to, na žalost, nisu radili, nego su nametali teške propise na savest ljudi. Izraz „pastiri“ imenuje odgovorne vođe u Izrailjskoj teokratiji, kako u civilnoj, tako i u religioznoj.
Jeremija 23:1-4. predstavlja kontrast između ovih lažnih pastira i pravih pastira koje će Bog podignuti. Značajno je da otprilike u ovo isto vreme u zemlji progonstva, Jezekija je slično uporedio lažne pastire sa pravim pastirima (Jezekija 34). Izraz „moja paša“ je podsetnik vođama Judeje, da je Gospod istinski pastir Svoga stada.
Gospodnja optužba „razmetnuste ovce moje“ , bila je bukvalno i duhovno istinita. Kao rezultat nemarnosti, tiranije, slabosti i otpadništva njihovih vođa, Izrailjci su bili rasejani u Egipat, Asiriju, Vavilon itd.
Pošto neverni pastiri “nisu obilazili” stado sa namerom da se brinu o potrebama ovaca, Bog će posetiti, tj. “obići” ove pastire sa namerom da ih kazni za “rad” njihovih “zlih dela”.
Bog obećava da će sakupiti i vratiti svoje stado. I ako sigurno i poslednja osuda je trebalo da padne na “pastire” (ili vođe), bilo je nade za “ostatak” stada. Prorok je doneo ove poruke nade Judeji u to vreme kad su vojske Vavilona krenule na Jerusalim
Zli pastiri su “sebe hranili, a ne stado” (Jez. 34:8). Bog je planirao da pastiri obnovljenja budu istiniti svojim imenima i poverenju, i da budu verni podpastiri svog glavnog pastira (1. Petrova 5:2-4).
Jedan sličan događaj, koji nam opisuje razliku između pravih i lažnih pastira, pronalazimo u St. zavetu, kao što je već spomenuto.
4 Mojsijeva 16:1-50.
Korej, vođa pobune opisane u spomenutom poglavlju, bio je Levit iz Katove porodice i Mojsijev srodnik, sposoban i uticajan čovek. Bila mu je dodeljena služba u šatoru od sastanka, ali je težio za svešteničkim dostojanstvom.
U saradnji sa Datanom i Avironom iz Ruvimovog plemena, skovao je plan o zaveri protiv Mojsija i Arona. Prvo su potajno radili, išli su okolo sa svojim pristalicama i pridobijali ljude za sebe, širili nezadovoljstvo i bunt.
Oni su izjavljivali narodu kako im je mnogo stalo do njihovog blagostanja, oni su u početku došaptavali svoje nezadovoljstvo jedan drugom, a kasnije i vodećim ljudima u Izrailju. Njihova nagovaranja su tako rado prihvaćena da su se usudili da odu i dalje, dok najzad nisu i sami poverovali da su nadahnuti revnošću za Boga.
Zaveli su 250 knezova, uglednih i poštovanih ljudi. Nadali su se da će uz tako ugledne i brojne uticajne ljude uspeti u svojoj nameri. Međutim ljubomora je izazvala zavist, a zavist pobunu. Slično kao kod Lucifera. Ako čitate izveštaj o Koreju videćete da je redosled događaja skoro identičan sa Luciferovom pobunu na Nebu.
Neshvatljivo je to kako su pored toliko dokaza o Božanskom vođstvu, mogli da izvrše pobunu. I sam Korej je prisustvovao Božjoj objavi na Sinaju, bio je u onoj grupi koja je sa Mojsijem bila na gori i video je Božju slavu.
Kada su istupili javno sa pobunom, pred Mojsijem i Aronom, vidimo kako postupa Božji čovek. 4 stih: On pade ničice na zemlju. Pao je na svoje lice da bi se potužio Bogu i zatražio savet od njega. Vapi Gospodu i traži savet na licu mesta. Ostavlja pobunjenicima jedan dan da sagledaju svoje pravo stanje i da se povrate, da se raskaju radi svog greha.
Izgleda da Korej, zajedno sa svojom družinom, nije shvatio da Bog ne vodi pojedince, nego da vodi svoj narod. Korej je ustao i vikao protiv Mojsija. A Mojsije je bio običan čovek koji ni sebi nije mogao pomoći da uđe u Obećanu zemlju, a kamoli narodu. Zato Korej na taj način nije ustao protiv Mojsija, on je ustao protiv samog Boga.
Bog je poveo Izrailj u Obećanu zemlju, a Korej je hteo da ga vrati nazad u Misir. Kada se čovek bori protiv Boga uvek ide nazad u Misir, u ropstvo grehu i samome sebi.
Svi znate ostatak priče i način na koji su završili Korej i njegova družina. Ako ne znate, pročitajte u 4 Mojsijevoj 16 glavi. Interesantno je da je u jednom trenutku Bog hteo da uništi jedan deo naroda koji se priključio Koreju u pobuni, ali je na Mojsijevo i Aronovo posredovanje pred Gospodom to sprečeno tako da su stradali samo vođe pobune sa svojim porodicama i 250 starešina.
Sav Izrailj užasnuto je pobegao s mesta na kome su osuđeni grešnici zapomažući propali u dubinu, jer su smatrali da će i njih proždreti zemlja. Interesantno je da Božja kazna nad Korejevom družinom i strah naroda koji je video njihovu smrt nisu obratili narod i promenili njihove misli. “A sutradan vikaše sav zbor sinova Izrailjevih na Mojsija i na Arona, govoreći: pobiste narod Gospodnji!” Pripremali su se da primene nasilje protiv svojih vernih i požrtvovanih vođa.
Narod je pokazao da su njihova srca bila sa Korejem. Oni su za sebe i svoju stranu kazali da su Božji narod. Kako su brzo zaboravili strašni sud koji se dogodio dan pre. U stvari, bilo je i gore od zaboravnosti; odbili su da poveruju da je Gospod učinio to čudo. Oni su okrivili Mojsija za ubistvo tih ljudi. To je još jedan primer neverovanja te generacije. Duh proroštva naglašava da su oni tim činom napravili greh protiv Svetoga Duha. I tako prema tvrdokornosti naroda i Gospod primenjuje kaznu. Kada se narod počeo sakupljati, okrenuli su se Mojsije i Aron prema šatoru. Tada se pokazala Božja slava u oblaku iznad Svetilišta i signalizirala predstojeći gnjev, zatim se čuo glas upućen Mojsiju i Aronu: “Uklonite se iz toga zbora da ih odmah potrem!”
Krivica za greh nije počivala na Mojsiju, zato se on i nije plašio, nije požurio da ode i skup prepusti uništenju. Da ponovo nije bilo intervencije od strane Mojsija i Arona cela nacija je mogla biti uništena zbog njihovog stalnog otpada. Mojsije je oklevao da se ukloni od zbora, umesto da ode on i Aron padaju ničice na zemlju, kao što su uradili i kod događaja sa Korejem i njegovim savetnicima. Postoji osećaj da je 45 stih repriza 21 i 22 stiha sa malo različitim frazama. Ponovo Bog samo što nije uništio narod, i ponovo Mojsije i Aron pod neverovatnim ličnim pritiskom klanjaju se i traže Njegovu milost da odvrati svoj gnjev.
U toj užasnoj krizi Mojsije pokazuje da mu je kao istinskom pastiru posebno stalo do stada koju Mu je povereno. Zavapio je Bogu da u svom gnevu nepovratno ne uništi narod koji je sam izabrao. Ovde se očituje Mojsijev istinski duh, tako da potpuno shvatamo da je nepravednost napada na Mojsija u potpunosti izbačena na videlo. Sam onaj koga ljudi napadaju je onaj koji se moli da bi oni bili pošteđeni. Ima nešto u Mojsijevoj molitvi za njegove neprijatelje, a to je predslika Spasiteljeve molitve za svoje neprijatelje.
Međutim, ovoga puta ni Mojsije, ni Aron, nisu mogli da otklone gnjev Božjeg suda kao dan ranije (16:22).
Delo gneva je otpočelo, pomor je krenuo da obavi svoj smrtonosni posao. U 46 stihu Mojsije kaže Aronu da uzme svoju kadionicu i da otpočne posao na koji je bio pozvan od Boga, posao prvosveštenika – posrednika. Ovaj deo se obraća na priču o svetim kadionicama koje su korišćene od strane nesvetih ljudi u lažnoj pobožnosti. Sada Aron koji ima to pravo uzima svoju kadionicu i radi posao pravog sveštenika da bi zadržao Božju osvetu i ljudima doneo milost.
U prethodnom revoltu, Mojsije je zadržao Božji gnjev debatom tako da su samo krivci pomrli. Ovoga puta Božji gnjev je već ispoljen u bespoštednom uništenju u vidu brzog pomora, natprirodne posete bolesti bez ikakve prirodne zaštite. Ljudi koji su bili u prvim redovima protiv Mojsija i Arona, sada su vrištali u samrtničkoj agoniji.
Mojsije i Aron su mogli da kažu: “Pusti ih neka umru.” Umesto toga Mojsije poziva Arona na akciju, da uzme svoju kadionicu i obavi svoju svešteničku dužnost.
Kako je drag ovaj tekst. Kakva poetska pravda. Sredstvo korišćeno od strane neprijatelja prisililo je Božju ruku na gnjev, sada treba da se koristi od strane Njegovog pravog sveštenika da ga prisili na milost.
To predstavlja jednu zagonetku, da li je Bog promenjiv? Da li je čovek heroj? Ili Bog upotrebljava ove krize da pokaže herojska dela među svojim slugama, koji onda izražavaju u veoma opipljivim manifestacijama Njegovu milost i pomilovanje?
Primećujemo da je svešteniku rečeno da uzme vatru sa oltara, on nije smeo da uzme stranu vatru, nego odgovarajuću vatru. On je koristio samo vatru koja bi bila efikasna.
Pre su bile kadionice sa stranom vatrom da napadnu Mojsija i Arona provocirajući Božji gnjev, sada tu je kadionica sa pravom, odgovarajućom vatrom da zaštiti ljude od Božjeg gnjeva.
Mojsije kaže svom bratu da požuri. Ovo je žurba milosti dva starca da bi zaštitili ljude koji su pre samo nekoliko trenutaka pokazivali svoju mržnju prema njima. Sigurno se u njihovim postupcima može prepoznati Božja milost. Njihov karakter odražava Božji karakter. Mojsije zna da je pomor već počeo i pre nego što je pogledao. Ali Mojsije isto tako zna da se bolest može zaustaviti samo ako požuri.
Više je nego očigledno koliko je Mojsiju, kao vernom Božjem sluzi bilo na srcu spasenje naroda. On nije mogao da Bogu ponudi svoj život (kao na Horivu 2.Mojs.32:32) u korist naroda, jer mu je Bog to odbio. Mojsije se nije mogao više pozvati na Božju čast kod mnogobožaca, pošto je Gospod već izrekao presudu otpadničkorm rodu koji je trebalo da ostane u pustinji. On se zakleo svojom slavom na zemlji da će to učiniti (14:20.21). Pošto su se sada svi zauzimali za pobunjenike, Mojsije nije mogao da moli Boga da se ne gnjevi na sve zbog nekih grešnika kao u 16:22.
Zbog svega toga Mojsiju je ostalo još samo jedno sredstvo: prvosvešteničko posredovanje koje ne zavisi od lične vere pojedinaca, nego upućuje samo na Božju blagodat. Ovo sredstvo je sada jasno pokazalo narodu kakvo dejstvo i silu ima Božje sveštenstvo. Korejevo lažno sveštenstvo donosi smrt, a Aronovo, Božje, svešteničko posredovanje (kađenje) uklanja smrt.
I tako je Aron trčao! Ovaj stari sveštenik sa svetim predmetima trči da spasi i izleči. Da spasi one koji ga mrze, koji su pre nekoliko trenutaka bili spremni da ga ubiju. Iako je Mojsije ponovo posredovao između Boga i ljudi, Aron je bio taj koji je izmirenjem učinio kraj pomoru. Aron je prema tome bio vršilac Izrailjskog prvosveštenstva. Činjenica da je pomor zaustavljen je bio siguran znak da je Bog njega izabrao.
48 stih – “I stajaše među mrtvima i živima, i ustavi se pomor.” – Aron stoji u jazu verolomnosti i neverstva, među mrtvima i živima. To je veoma snažna slika. Slika koja će zasigurno biti zauvek upamćena od celog Božjeg naroda. Slika Arona koji je svojom prihvaćenom službom, i svojom ličnom samopredanošću nedvosmisleno nagovestio u tom obavljanju savršenog posredovanja i žrtve samoga sebe Hrista, koji je naš prvosveštenik i stoji između nas i večno mrtvih. Njegovim posredovanjem i pomirenje mi smo spašeni.
Pravi propovednici jevanđelja uvek će stajati u procepu, u jazu, između duhovno mrtvih i živih ljudi, između onih koji preziru i odbacuju ponuđenu milost, između onih koji mrze, zavide, onih koji teže za čašću i slavom, za pohlepnim dobitkom i svakom pakošću. Pitanje je samo da li takvi imaju dovoljno ljubavi za ljude? Da stanu između njih i večnog pomora koji dolazi? Da li im srce gori za ljudima koji propadaju, da ih spasu iako ih oni mrze i rado bi ih zauvek zbrisali sa lica zemlje? Da li osećaju ozbiljnost odgovornosti i obaveze koja im je poverena od strane Boga?
Ne, ovde se ne radi o pozivu, jer ja verujem da su pozvani u službu oni koji se nalaze u njoj. Ovde se radi o hrabrosti, o spremnosti na ličnu žrtvu, na samopredaju, o prioritetima, o onome šta je važno, spasenje ljudi od večnog pomora ili lična dobit?
I tako Aron zaustavlja pomor. I to je upadljiv dokaz efikasnosti Aronovog sveštenstva koje je bilo osporavano i odbacivano od strane buntovnika. Žrtvovani tamjan koji je doneo uništenje kada je prinešen od neovlašćenih ruku, sada je u ruci istinskog i pravog sveštenika trenutno spasenje, za sav narod. Kakva drama! I kakav gubitak! Hiljade su nepotrebno umrli. Tekst kaže da je 14700 ljudi umrlo, i ako uzmemo u obzir 250 starešina koje je spalio oganj, i porodice Koreja, Datana i Avirona, koje je zemlja progutala, dolazimo do brojke koja možda prelazi i 15000 pobijenih. Svi ovi ljudi su bespotrebno umrli, suviše brzo pre svog vremena, izgubljene žrtve svoje sopstvene gluposti.
Na kraju pomor je ipak zaustavljen. Mojsije i Aron se ponovo sreću na ulazu u šator od sastanka. 50 stih odaje počast ulozi koju je Bog dao ovoj dvojici ljudi. Pored ponovnih pokušaja od strane moćnih ljudi da od njih oduzmu njihovo posebno mesto u Božjem delu, oni tu stoje, dva starca, blagosloveni od Gospoda Boga.
“Slično Koreju i njegovim drugovima, čak i među takozvanim Hristovim sledbenicima, mnogi tako neobuzdano razmišljaju, planiraju i rade na svom uzdizanju da budu spremni da zadobiju naklonost naroda, da izopače istinu, da krivotvore, da govore laži o Gospodnjim slugama, da im čak pripisuju iste niske i sebične pobude koje ispunjavaju njihova vlastita srca. Istrajno ponavljajući laži, ne obazirući se na suprotne dokaze, na kraju i sami počinju da veruju svojim lažima. Dok se trude da unište poverenje naroda u ljude koje je Bog postavio, oni zaista veruju da čine dobro delo, da stvarno služe Bogu.” (PP. 404)
Pravi Božji sluga će postupiti slično Mojsiju i Aronu. On će stajati pred Gospodom ponizno, on će stajati sa kadionicom molitve između živih i mrtvih, i svojim molitvama, žrtvom i samopredajom zaustavljati večni pomor.
Ključni tekstovi: 4.Mojsijeva 16:41-50; Jeremija 3:15; 23:1-4.
