Kada Bog ćuti

Kada Bog ćutiRano je proleće. Noći su sveže i prohladne. Istočna padina brda. Za trenutak mesec probija svoje blede zrake kroz krošnje starih stabala maslina, a zatim nestaje za oblake; ali taj jedan trenutak je bio dovoljan da osvetli pogurenu figuru savijenu nad vlažnom zemljom.

Ova zgrčena osoba nešto govori, sama je, ali kao da sa nekim priča. Ne, ona jeca, ječi, skoro da plače! To je muškarac, mlad čovek duge kose kao u nazireja, vezanog zavetom. On se moli kroz jecaje, čas podiže svoju glavu prema nebu, čas ruke, pa ih opet spušta na zemlju u grču stežući zemlju.

On zove: „Oče!  Oče!“ Ali niko mu ne odgovara. „Oče!  Oče! Ako je moguće… neka me mimoiđe ova čaša!“ Tišina. Ništa se ne čuje osim tihe noći, udaljenog laveža pasa iz usnulog grada preko doline, i jednoličnog disanja trojice ljudi, udaljenih od njega nekoliko metara dalje.

Getsimanija u prevodu znači „presa za ulje“. Cela padina je bila zasađena stablima maslina u kojoj se nalazio mlin i presa za masline. Te noći, Isus je sam bio u presi. Pritisnut gresima čovečanstva, opterećen iskušenjem da odustane od žrtve koju je trebalo da prinese za neverne i grešne ljude, samleven teretom krivice i težinom borbe koju je vodio pod tamnim krošnjama maslina u Getsimaniji. Sam, bez prijatelja koji su spavali, bez osećaja da je Otac kraj njega.

Baš kao i u pustinji, na početku svoje misije, kada se odlučivala sudbina ljudskog roda, i ovde u Getsimaniji, na kraju njegove misije, još odlučnije sotona je napao Hrista u nameri da odustane od svoje misije i zadatka. Uložio je sve svoje snage u to. Legioni demona su stajali oko Isusa u trenucima njegove duševne borbe.

Nebo je ćutalo. Bog je ćutao. Anđeli su sa čuđenjem i nemo posmatrali borbu svoga Gospodara, ne razumevajući zašto Otac uskraćuje zrake svetlosti i ljubavi svome ljubljenome Sinu.

Koliko ste puta do sada bili u svojoj Getsimaniji? Koliko puta ste se molili dok je Nebo ćutalo?  Dok je Bog ćutao? Koliko puta ste poput psalmiste vikali: „Bože moj! Vičem danju, a Ti me ne slušaš, i noću ali nemam mira.“  Ps. 42:10. „Gle, ako pođem napred, nema Ga; ako li natrag, ne nahodim Ga.“ Jov 23:8.

Pre ili kasnije većina molitava udari u zid. Dođu do plafona, pa se onda obruše na vas u strahoti tišine. Otupe vam osećanja, reči zamru, i shvatate kako mrmljate sami sebi u bradu! Pa zar molitva nije pričati sam sa sobom? Bog se povukao i ostavio te samog sa sobom. „Pružam k tebi ruke svoje; duša je moja kao suva zemlja pred Tobom.“  Ps. 143:6.

Svi ovi žalosni jauci iz Psalama su molitve upućene Bogu koji se čini ili gluv ili ravnodušan.  Uvodni tekstovi Psalma 22 su reči koje je Isus citirao viseći na krstu. Čak ni Božji Sin nije pošteđen osećanja Božjeg odsustva.

Da li možemo da vrednujemo mračne tonove iz Psalama? I te kako. Oni su podsetnik da postoje i mračne doline kroz koje treba proći i koje se događaju na našem putu ka večnosti.

Prvih tri meseca vojske (obuke), služio sam u Raškoj, jugozapadnom delu Srbije. U celom regionu u to vreme nije bilo niti jednog adventiste, a kamoli crkve. Najbliža crkva nalazila se u Kraljevu udaljenom oko 80km. Bilo mi je veoma teško jer nisam imao nikoga u blizini ko bi me ohrabrio, izveo s vremena na vreme u grad, odveo u crkvu, ili se pomolio za mene. Moja jedina veza sa crkvom bio je mali Novi zavet (izdanje Gideonita), koji je po obliku podsećao na novčanik i kojeg sam držao u zadnjem džepu da niko ne primeti da je reč o knjizi. Religiozna literatura još uvek nije bila dozvoljena niti popularna u vojsci.

Tri meseca su prošla i prekomandovali su me u Gorjane, seoce između Požege i Užica. Opet sam i opet mesto bez crkve i vernika. Pošto sam dobio zaduženje da se brinem o glavnoj peći i kotlu za grejanje cele kasarne, imao sam mesto gde sam mogao na miru da čitam i razmišljam. Jednog dana sam nakon proučavanja toliko bio pogođen tom samoćom, da sam seo u pepeo iza skladišta uglja (gde me niko nije mogao ni videti ni čuti), i plakao kao malo dete, i molio se Bogu kroz jecaje. Bogu koji je tada izgledao tako dalek!

Možda prolaziš kroz još dublje i mračnije iskustvo? Možda ti se brak raspada? Možda si izgubio posao i prolaziš kroz ozbiljnu finansijsku krizu? Možda ćeš izgubiti kuću u koju si ulagao godinama?  Možda su te napustili prijatelji? Možda su te deca razočarala odabravši pogrešan put u životu? Možda te je napala neizlečiva bolest, slabost, godine, i sada ideš prema svome kraju?  Možda te je neko u crkvi povredio i emotivno osakatio? Možda…

Većina religijskih TV i radio emisija, knjiga i časopisa malo, skoro uopšte ne spominju Božju tišinu. Svi volimo ohrabrujuća, silna iskustva, oličenje uspeha, lepa osećanja, stanje mira i sjaja.  A stvarnost hodanja u veri, borbi sa samim sobom, iskušenjima, i na kraju krajeva sa samim Bogom, je sasvim drugačija. Teško je osećanje Božjeg ćutanja i tišine Neba. Duhovna suša i nebeski ukor crpe poslednje atome našeg poverenja u Boga i njegovo proviđenje.

Ditrih Bonhofer je zapisao: „Da nam možda, sam Bog ne šalje te časove suše i ukora da bi nas doveo u stanje da ponovo očekujemo sve iz Njegove reči?“

I zato često otkrivam da tokom perioda tišine i ćutanja, tj. suše u molitvi, ostatak mog života oživljava. Umesto da prestanem da se molim, još više se oslanjam na Boga; još istrajnije tražim Njegovo prisustvo u svom životu, jer je Bog živ tokom čitavog dana. Ne samo dok mu se molimo. Bog živi oko nas i u nama i govori nam mirnim i tihim glasom na načine koje možda ne prepoznajemo.

U stvari, nije Bog tih, nego smo mi gluvi. Naše je da ostanemo budni i otvoreni za zvuk njegovog glasa i prepoznavanje njegovih znakova. Periode tišine i ćutanja shvatite kao periode čekanja voljene osobe koja je negde otputovala i sada je očekujete da se vrati. A kada se vrati, susret i vreme sa njom će vam biti još značajnije i lepše nego pre njenog odlaska.

Nakon mog iskustva u vojsci, otkrio sam dve porodice adventista u toj okolini, od kojih je jedna živela na samo 2 km od moje kasarne (porodica Marić). Šta više, ćerka i sin u toj porodici su bili moji drugovi iz srednje škole u Maruševcu. Njihov otac, čika Dobrinko, posećivao me je svakog petka popodne i donosio kuvano jela i domaću pogaču. Doneo mi je naše knjige i časopise. A kad god sam dobio priliku da izađem, išao sam da ih posetim i da se zajedno hrabrimo i molimo.  Druga porodica, bračni par Korać (Aleksije, pastor u penziji, i njegova supruga Kaja), živeli su u mestu gde sam davao stražu i po mesec dana, a kuća im je bila samo 300 m, na brdu iznad magacina koje sam čuvao. Svakoga dana sam išao kod njih, jeo domaću hranu, molio se sa njima, i bio blagosloven njihovim prisustvom tokom celog vojnog roka.

Duh proroštva kaže da bi Isus umro tu, u Getsimaniji od opterećenja da anđeli nisu došli da ga uteše i pridignu. Nakon što je doneo odluku da će ići do kraja za ljudski rod, i da će do kraja ostati veran Bogu i Njegovim planovima, Isusu je poslat anđeo.

Bog je uvek pored nas, iako postoje periodi kada ga ne vidimo ili ne čujemo; iako ga pokriva tama koju sotona tako lukavo stvara oko nas, On je ipak tu, baš kao što je bio pored svog Sina u Getsimaniji i na Golgoti.

I kada se pitate „koliko još“, setite se ovih reči: „Dugo čekah Gospoda, i saže se k meni, i ču viku moju. Izvadi me iz jame, koja buči, i iz gliba, i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje. I metnu u usta moja pesmu novu, hvalu Bogu našem.“  Psalam 40:1-3.

Bog nije odsutan, jer kada bi On bio odsutan, čitav svemir bi prestao da postoji. Bog je taj koji upravlja, nikada ne zaboravite na to. Svi mi koji pokušavamo da upravljamo životom drugih ljudi, ili svojim sopstvenim. Provodite vreme sa Bogom, i počećete da posmatrate svet njegovim očima.

Šta je vera ako nije verovanje unapred u ono što će imati smisla tek kada ga pogledamo unazad?

Propovednik Milenko Tanurdžić

Posted in Propovednikov Blog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

*