Obično ih vidite na freskama, ikonama ili u obliku kipova po tradicionalnim crkvama. Po njihovim verovanjima gotovo svi sveci su mrtvi – telom, kako se veruje – međutim, njihova duša nastanjuje nebo. Međutim, trebalo je da ispune određene uslove u toku ovozemaljskog života i da njihovo fizičko telo ispuni određene uslove nakon smrti da bi dobili status sveca. Ne bih zalazio dublje u ovu temu, osim što bih postavio pitanje: Ima li, možda, živih svetaca?
Jedna od najlepših karakteristika apostola Pavla, po meni je, ne toliko njegova teologija (koja je temelj Hrišćanske nauke), nego njegova pastorska služba. Bez obzira koliko je svaka njegova poslanica teološki duboka, u svakoj od njih možete pronaći toliko pastorske brige za vernike kojima se obraćao.
1.Solunjanima ne zaostaje ni za jednom, šta više, prednjači u tome, jer je po mnogima, baš ona prva napisana, i to ne samo u nizu poslanica, nego je, najverovatnije i najstariji spis Novoga zaveta, sa mogućim izuzetkom poslanice Galatima.[1]
Pavle se postavlja kao majka prema vernima u Solunu, kao „dojilja što neguje svoju decu,“ (1 Sol. 2:7) i kao „otac“ (11 st). Drugim rečima, apostol, kao duhovni roditelj crkvi u Solunu, želi da ih ohrabri i opomene.
Kao dobar pastor, Pavle započinje ali i završava poslanicu molitvama. Na početku on izražava zahvalnost za vernike u solunskoj crkvi, za njihovu vernost i postojanost (1:2.3). Na kraju poslanice on se moli za posvećenje vernika, spominjući „Božji mir“ kao osnovni koncept koji dolazi iz Jevrejskog „šalom“; termin koji označava mnogo više nego samo odsustvo rata. „Šalom“ – mir, označava celovito blagostanje. Od čega i kako taj mir dolazi?
U Rimljanima 5:1 Pavle naglašava: „Opravdavši se dakle verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista.“ Bog, dakle, donosi mir u naš život time što nas opravdava i oslobađa od kazne za greh. Ali taj koncept mira ide još dalje od područja opravdanja. Na osnovu jevrejske misli, suština tog mira je svetost koja znači život u čijem je središtu Bog. Drugim rečima hrišćanin ide kroz život u skladu sa Bogom i po Njegovoj volji.
Pavle poručuje Solunjanima: „A sam Bog mira da posveti vas cele u svačemu; i ceo vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista. Veran je onaj koj vas dozva, koji će i učiniti.“ 5:22-24.
Božja uloga u čovekovom posvećenju je u samom središtu Pavlove poruke. Posvećenje je tema o kojoj je on već govorio u 3:13 i 4:3-8. Oba teksta su u vezi sa Drugim Hristovim dolaskom. Posvećenje u 4. glavi osvetljava posvećeni život u nemoralnom okruženju i kulturi kakva je vladala u Solunu. Biti posvećen, znači biti odvojen za Boga, potpuno na Njegovoj strani. Pošto je Bog svet, i oni koji ga slede bi trebalo da budu sveti. Živeti život drugačijih vrednosti i dela od onoga što Biblija naziva „svetom“.
Kada Pavle kaže „ceo vaš duh i duša i telo“, on misli na celovitost ljudskog bića. Na žalost, ovaj tekst je pokretač mnogih debata i bitki kroz vekove između trihotomista i dihotomista, između onih koji vide ljudsko biće kao celinu sastavljenu iz tri dela (telo, dušu i duh), i onih koji se zalažu za dva elementa (telo i duh ili dušu). Ova diskusija nas vraća na 1. Mojsijevu 2. glavu gde se govori o stvaranju čoveka. Bog je oblikovao čoveka od praha zemaljskog (elemenat tela), i udahnuo mu dah (duh) života; i tako je čovek postao duša živa. Samo u sastavu ova dva elementa (tela i duha) nastaje treći, duša. Kod smrti se dešava obrnuti proces od stvaranja, pa se duh vraća nazad Bogu (Propovednik 12:7), dok se telo raspada u prah, i duša prestaje da postoji. Ljudsko biće koje je nekada postojalo, prestaje da postoji, i čeka na vaskrsenje opisano u 1.Solunjanima 4:13-17, i u 1.Korinćanima 15:51-55.
Biblijsko učenje o ljudskoj prirodi nije dihotomnog karaktera, nego se tumači kao jedinstvo svih delova potrebnih da bi živo biće postojalo. Zbog toga vaskrsenje stoji kao osnova sve nade opisane u 1.Solunjanima 4:13, 18; 5:11.
Naš osnovni tekst ne govori o prirodi ljudskog života, niti se bavi teoretskim opisom prirode ljudskog bića, zato što autor ovim izrazom želi da opiše potpunost ljudske prirode. Ne postoji deo nas koji može da živi zasebno ili odvojeno od ostalih delova. Bog želi da svaki deo našeg bića bude prožet uticajem Njegove posvećujuće blagodati.
Bog opravdava čoveka svojom blagodaću kroz veru bez dela zakona (Rim. 3:20-25; Efescima 2:8-10), međutim, opravdanje nikada ne stoji samo u spisima apostola Pavla. Čak i u velikim poslanicama opravdanja (Rimljanima i Galatima) njihova druga polovina je predstavlja kako bi se spaseni i opravdani ljudi trebalo ponašati, što je u stvari drugi način da se kaže da žive posvećenim životom.
Posvećeni čovek ne ide sam kroz život, niti može u svojoj sili hodati u posvećenju. Pavle stavlja Boga u samo središte posvećenog života: „Veran je onaj koji vas dozva, koji će i učiniti“ (5:24). Vernik nema poverenja u svoju slabu i kolebljivu snagu, nego u moć Božju koja će dovršiti delo koje je On započeo u svom narodu.
Ima li živih svetaca? Ima. Ja sam ih sreo. Ljude koji ispunjavaju gornje uslove; ljude posvećene i verne Bogu, koji hodaju sa Njim svakog dana i čine svet drugačijim. Ko zna – možda ste i vi jedan od njih? Bog vas blagoslovio zbog toga.
Propovednik Milenko Tanurdžić
