Idimo samo napred!

Idimo samo napred!Ogromno mnoštvo Izrailjaca radosno je i u trijumfu izašlo iz Egipta, iz zemlje koja je bila pozornica njihovog dugog i teškog ropstva. Egipćani nisu pristali da ih oslobode sve dok na to nisu bili primorani strašnim Božjim sudovima. Anđeo osvete pohodio je svaku egipatsku kuću donoseći smrt prvorođenom u svakoj porodici. Niko nije bio pošteđen, od faraonovog naslednika pa do prvenca i poslednjeg sužnja u njegovoj tamnici. Pomor je, kao što je zapovedio Gospod, zahvatio „sve prvence od čovjeka do živinčeta.” Međutim, u domove sinova Izrailjevih taj anđeo nije ulazio.

Užasnut ovom strašnom nevoljom, koja je pogodila celu njegovu naciju, faraon iste noći pozva Mojsija i Arona i naredi im da napuste Egipat. Zatražio je da pođu odmah bez ikakvog odlaganja jer se, zajedno sa svojim podanicima, smrtno uplašio da će se cela njegova zemlja pretvoriti u ogromno groblje ukoliko Bog ne povuče ovo strašno prokletstvo.

Primivši radosnu vest o svom konačnom oslobođenju, sinovi Izrailjevi sa oduševljenjem požuriše da napuste zemlju svoga robovanja. Ali je put bio naporan, i njihovog oduševljenja i hrabrosti ubrzo nestade. Put ih je vodio preko golih brda i pustih ravnica. Treća noć zatekla ih je okružene planinskim vencima sa svih strana, dok je pred njima bila pučina Crvenog mora. Bili su užasnuti svojim bezizlaznim položajem. Počeli su da optužuju Mojsija, verujući da ih je poveo pogrešnim putem. „To sigurno nije put za pustinju Sinaj i zemlju Hanansku obećanu našim očevima,” govorili su oni. „Ne možemo nastaviti dalje; jer moramo samo u Crveno more, ili pak natrag u Egipat.”

A tada, da bi bezizlaznost njihovog položaja bila još potpunija, ugledaše duge redove egipatske vojske koja je krenula u poteru za njima. Tu sjajno opremljenu vojsku predvodio je sam faraon, koji se pokajao što je Izrailjce pustio, strahujući da im je na taj način omogućio da prerastu u veliku neprijateljsku naciju. Kako je za Izrailjce bila strašna i puna neizvesnosti ova noć! Kakva li suprotnost sa onim veličanstvenim jutrom kad su oslobođeni egipatskog ropstva radosno marširali prema pustinji! Kako su se osećali bespomoćni pred svojim silnim neprijateljima! Kuknjavom prestravljenih žena i dece, zaglušnom rikom uznemirene stoke i blejanjem ovaca još više je povećana ionako mučna pometnja.

Ali da li je Bog prestao da brine o tako nezahvalnim sinovima svoga naroda, prepuštajući ih da budu potpuno uništeni? Neće li ih On upozoriti na opasnost i osloboditi od njihovih neprijatelja? On nije mogao mirno da gleda nevolju svoga naroda. On sam im je preko Mojsija naredio da se ulogore pored Crvenog mora i obavestio ih o faraonovoj nameri sledećim rečima:

„Jer će faraon reći za sinove Izrailjeve: zašli su u nepoznatu zemlju i lutaju, zatvorila ih je pustinja. I učiniću da otvrdne srce faraonovo, te će poći u potjeru za vama, i ja ću se proslaviti na njemu i na svoj vojsci njegovoj, i poznaće Egipćani da sam ja Gospod.”

Na čelu ogromnog mnoštva Izrailjaca stajao je sam Hristos. Tajanstveni stub koji je danju ličio na oblak a noću na oganj predstavljao je njihovog božanskog Vođu. Ali Izrailjci nisu strpljivo podnosili kušanje kojim ih je Bog proveravao. Oni podigoše svoj glas u pobuni i napadima na Mojsija, svog vidljivog vođu, misleći da ih je on izložio toj velikoj opasnosti. Nisu se pouzdali u zaštitu Božje sile niti su verovali da Njegova ruka može da zaustavi strašno zlo koje im je zapretilo. Gotovo izbezumljeni od straha, zaboravili su na štap božanske sile kojim je Mojsije pretvarao u krv vode velikog Nila i pokretao kobna zla kojima je Bog kažnjavao Egipćane zato što su mučili Njegov izabrani narod. Zaboravili su tolika čuda koja je Bog učinio da bi ih izveo iz zemlje njihovog robovanja.

„Što učini,” vikali su izbezumljeno, „te nas izvede iz Egipta? Jer bi nam bolje bilo služiti Egipćanima nego izginuti u ovoj pustinji.” Gorko su osuđivali Mojsija što ih ne ostavi na miru tamo gde su bili, nego ih vodi da ispropadaju u pustinji.

Mojsije je bio veoma bolno pogođen što njegov narod ima tako malo vere, naročito posle toliko ponovljenih dokaza Božje čudesne sile ispoljene u njihovu korist. Bolelo ga je što tako slepo optužuju njega za sve opasnosti i nevolje koje ih snalaze, dok on jednostavno samo izvršava ono što mu Gospod naređuje. Ali je, verujući čvrsto da će ih Gospod izvesti i iz te opasnosti, stišavao strahovanja i optužbe uznemirenog naroda iako ni sam još nije znao na koji će način biti oslobođeni.

Položaj u kojem su se našli bio je zaista tako težak i bezizlazan da ih je samo Božja sila mogla spasti; ali oni su u taj bezizlazni tesnac dovedeni pokoravajući se božanskim zapovestima, i zato se Mojije nije plašio posledica. On sa sigurnošću reče narodu: „Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas: jer Egipćane koje ste vidjeli danas, nećete ih nikad više vidjeti do vijeka. Gospod će se boriti za vas, smirite se i budite spokojni!”

Nije bilo nimalo lako smiriti mase Izrailjaca da spasenje čekaju od Gospoda. Oni su bili veoma uznemireni i uplašeni. Nenavikli na disciplinu i samosavlađivanje, i pod utiskom strašne stvarnosti svoga položaja, postali su spremni na nasilne i nepromišljene postupke. Činilo im se da tek što nisu pali u ruke svojih tlačitelja, te u svom jadikovanju i optužbama postaše još glasniji i gotovo neobuzdani. Čudesan stub od oblaka pratio ih je na njihovom putu i štitio ih od žarkih sunčevih zraka. U toku dana veličanstveno je lebdeo iznad njih da ne bi bili izloženi ni Suncu ni nevremenu, a noću se pretvarao u ognjeni stub koji je osvetljavao put pred njima. Do sada su ga sledili kao Bogom dati znak kako i u kom pravcu treba da nastave svoj put; a sada počeše da se pitaju: nije li to možda predznak neke strašne nesreće koja tek što se nije sručila na njih; jer nije li ih upravo on zaveo drugom stranom planine u ovo strašno bespuće? Tako je njihovom zaslepljenom umu Božji anđeo izgledao kao preteča propasti.

Međutim, kada im se egipatska vojska približila očekujući da će ih lako učiniti svojim plenom, stub od oblaka se veličanstveno podiže prema nebu, pređe preko Izrailjaca i spusti se između njih i egipatskih četa. Neprovidni zid mraka postavi se između progonjenih i njihovih progonilaca. Egipćani nisu više mogli da primete izrailjski logor i bili su primorani da stanu. Međutim, kako je noćna tama postajala sve gušća, stub od oblaka je sa izrailjske strane blistao sve jačom svetlošću tako da se u njihovom logoru videlo kao usred dana.

Tada se povrati nada u srca Izrailjaca da bi ipak mogli biti izbavljeni. Mojsije još uvek nije prestajao da upućuje svoje molitve Gospodu. „A Gospod reče Mojsiju: što vičeš k meni? Kaži sinovima Izrailjevim neka idu. A ti digni štap svoj i pruži ruku svoju na more, i rascijepi ga, pa neka idu sinovi Izrailjevi posred mora suhim.”

Pokoravajući se božanskoj zapovesti, Mojsije pruži svoj štap prema moru i pučina se razdvoji u dva dela, formirajući zidove od zapenušalih talasa i sa jedne i sa druge strane i ostavljajući sinovima Izrailjevim širok prolaz po dnu mora. Svetlost koju je širio ognjeni stub obasjavala je zapenušale vrhove talasa osvetljavajući put koji se poput ogromne duboke brazde protezao kroz vodena prostranstva Crvenog mora i gubio se u daljini suprotne obale koja se jedva nazirala.

Cele noći pešačili su sinovi Izrailjevi tim čudesnim prolazom koji je sam Bog otvorio pred njima kroz Crveno more, dok ih je oblak skrivao od očiju njihovih neprijatelja. Egipćani pak – umorni od usiljenog marša i videći da su Izrailjci nedaleko ispred njih i da im nikako ne mogu izmaći – odlučiše da se odmore preko noći i da ih ujutro učine svojim lakim plenom. Noć je bila izuzetno mračna a oblaci koji su se nadvili iznad njih učiniše im se tako blizu kao da ih mogu rukama opipati. Svi vojnici brzo utonuše u dubok san, čak su i stražari zadremali na svojim stražarskim mestima.

Prodorni zvuk trube za uzbunu odjednom probudi iz sna svu egipatsku vojsku. Oblak se podigao! Izrailjci su otišli! Iz daljine, od strane Crvenog mora, dopirali su glasovi i mukli odjek silnog mnoštva u pokretu. Još uvek je bilo tako mračno da nisu mogli da vide i raspoznaju narod koji se udaljavao, ali je izdata zapovest da se bez odlaganja krene u poteru. Tada se začu zveket oružja, škripanje ratnih kola, vriska konja i postrojavanje vojske po raznim formacijama. Najzad se oformi duga kolona i oni krenuše kroz mrak u pravcu mnoštva koje se sve više udaljavalo.

U mraku i zabuni nastavili su besomučno da srljaju za progonjenima i ne znajući da idu morskim dnom i da su im, i sa jedne i sa druge strane, poput stena u nekom kanjonu, nesagledivi masivi morskih talasa. Jedva su čekali da se razdani da otkriju Izrailjce i da utvrde gde se i sami nalaze. Točkovi njihovih kola počeše sve dublje da upadaju u pesak, premoreni konji posrću, zapliću se i padaju, konfuzija postaje sve veća; ali oni ipak nadiru dalje, sigurni u svoju pobedu.

Najzad se pred njihovim preneraženim očima, tajanstveni oblak pretvori u ognjeni stub. Iznenadna grmljavina, sevanje munja i jezivi kovitlac talasa koji su se besno lomili oko njih, ispuniše njihova srca strahom. Zažarena svetlost ognjenog stuba najzad otkri pred užasnutim Egipćanima strahovite mase vode i sa jedne i sa druge strane. Oni tada ugledaše i široki put, koji je sam Gospod otvorio za svoj narod kroz dubinu mora, i Izrailjce kako u sigurnosti likuju na drugoj obali.

Tada ih obuze panika i užas. Usred razbesnelih stihija u kojima su čuli glas razgnevljenog Boga, pokušali su da se vrate svojim tragom i da pobegnu na obalu sa koje su pošli. Ali Mojsije pruži svoj štap i ogromne mase vode nagomilane s obe strane, ričući jezivo i pomamno za svojim plenom, sručiše se uz pisak i tutnjavu na egipatsku vojsku. Oholog faraona i njegove legije, pozlaćena kola i sjajno oružje, konje i konjanike, progutaše talasi razbesnelog mora. Silni Bog Izrailjev oslobodio je svoje izabrane, i oni radosno uputiše nebu pesme zahvalnosti za svoje čudesno izbavljenje.

Istorija sinova izrailjevih zapisana je za pouku i opomenu svim hrišćanima. Kad bi se našli u opasnosti i teškoćama i kad im se činilo da je situacija u kojoj se nalaze bezizlazna, ispoljavali su nedostatak vere i gunđali protiv vođe kojega im je sam Bog postavio. Optuživali su ga da ih bez potrebe izlaže opasnosti, iako se on samo pokoravao glasu Božjem.

Božanska zapovest glasila je: „Naprijed!” Nisu smeli čekati da put pred njima postane sasvim jasan i da u potpunosti shvate plan svoga oslobođenja. Božje delo treba da napreduje, i On će otvoriti put pred svojim narodom. Kolebati se i gunđati znači ispoljavati nepoverenje u Sveca Izrailjevog. Bog je Izrailjce u svom proviđenju doveo u ovo planinsko utvrđenje sa Crvenim morem ispred njih, da bi ih svojom čudesnom intervencijom zauvek oslobodio njihovih neprijatelja. On je mogao da ih spase i na drugi način, ali je izabrao upravo ovaj da bi okušao njihovu veru i snagu njihovog pouzdanja u Njega.

Krivicu za to što su Izrailjci stalno gunđali ne možemo pripisivati Mojsiju. Njihov buntovnički duh i nepokornost srca navodili su ih da stalno okrivljuju čoveka kojega je sam Bog izabrao da ih vodi. Dok je Mojsije rukovodeći se strahom Gospodnjim i Njegovim uputstvima u potpunosti verovao u Njegova obećanja, oni koji su bili dužni da ga podržavaju ispoljavali su obeshrabrenost, gledajući pred sobom samo nesreću, poraz i smrt.

Danas Gospod tako postupa sa svojim narodom koji veruje u sadašnju istinu. On želi da se u Njegovom delu ostvare značajni rezultati, i dok u svom proviđenju ne prestaje da radi na tome, On pripadnicima svog naroda stalno poručuje „Samo napred!” Istina, put još uvek nije otvoren; ali kad oni hrabro i u snazi vere idu napred Bog će učiniti da im put kojim treba da nastave bude potpuno jasan. Uvek će, kao i u starozavetnom Izrailju, biti onih koji se žale i koji za nastale teškoće okrivljuju upravo one koji su Bogom pozvani da unaprede Njegovo delo. Takvi ne uviđaju da ih Bog proverava time što dopušta da se nađu u nezavidnom položaju, iz kojeg može da ih oslobodi samo On svojom rukom.

Ima trenutaka kada je hrišćanski život prepun opasnosti i kada dužnost koju treba izvršiti izgleda veoma teška. U svojoj mašti vidimo sliku prema kojoj je ispred nas neizbežna propast, a iza nas ropstvo i smrt. Ali se iznad sve te obeshrabrenosti ipak jasno čuje Božji glas: „Samo napred!” Toj zapovesti treba da se pokorimo, bez obzira na posledice, čak i onda kad svojim pogledom ne možemo da prodremo kroz tamu neizvesnosti i kad pod nogama već osećamo hladne talase.

Izrailjci su zaista bili umorni i prestravljeni; ali da nisu poslušali kad im je Mojsije naredio da idu napred, da nisu prišli do same vode Crvenog mora, Bog nikada ne bi otvorio put pred njima. Koračajući do same vode pokazali su da veruju u Reč Božju izgovorenu preko Mojsija. Učinili su sve što je bilo u njihovoj moći, a onda je Svemoćni učinio svoje, razdvojivši more da bi im omogućio nesmetan prolaz.

Oblaci koji se tako često gomilaju iznad našeg puta nikad se neće razići pred kolebljivim duhom onih koji večito sumnjaju. Neverovanje govori: „Prepreke koje su pred nama ne možemo savladati ni na koji način; sačekajmo da se to ukloni da bismo jasnije videli put pred sobom.” Ali vera svakog onog koji „sve vjeruje, svemu se nada,” hrabro goni napred. Poslušnost Bogu donosi sigurnu pobedu. I u nebo možemo doći samo verom.

Između naše istorije i biblijskih zapisa o sinovima Izrailjevim postoji velika sličnost. Bog je njih, kao svoj narod, izveo iz Egipta i odveo u pustinju, gde su mogli da drže Njegov zakon i da slušaju Njegov glas. Egipćani, koji nisu marili za Gospoda, ulogorili su se nedaleko od njih. Međutim, ono što je za Izrailjce predstavljalo izvor svetlosti, koja je obasjavala čitav njihov logor osvetljavajući svojim blistavim zracima i put koji se pružao pred njima, to je za faraonovu vojsku bio pravi zid mračnih oblaka, koji su tamu noći učinili još neprovidnijom.

Tako i danas postoji narod čije pripadnike Bog smatra čuvarima svoga zakona. Onima koji drže Božje zapovesti te zapovesti su kao stub od ognja koji osvetljava njihov put i vodi ih u večno spasenje. Ali onima koji ih preziru i odbacuju, te zapovesti su kao mračni oblaci koji tamu noći čine još gušćom. „Početak je mudrosti strah Gospodnji.” Razumevanje Reči Božje bolje je od svakog drugog znanja. Poslušnost Božjim zapovestima donosi najveću nagradu, i nikakav povod na ovom svetu ne bi smeo navesti hrišćanina da se ni za jedan trenutak pokoleba u svojoj odanosti Bogu. Bogatstvo, počasti i sjaj ovoga sveta predstavljaju samo prolaznosti koje će nestati u plamenu gneva Božjeg.

Glas kojim Gospod naređuje svojim vernicima: „Samo napred,” često predstavlja najteže kušanje za njihovu veru. Ali ako oni odlažu poslušnost sve dok iz njihove svesti ne iščezne i poslednja senka neizvesnosti i dok se ne osvedoče da nema nikakve opasnosti od neuspeha ili poraza, nikada neće ni poći. Oni koji misle da im je nemoguće da se potčine volji Božjoj i da veruju u Njegova obećanja sve dok im sve ne postane jasno, nikada se neće ni potčiniti potpuno i u svemu. Vera nije izvesnost do koje se dolazi sticanjem znanja; ona je „tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo, i dokazivanje onoga što ne vidimo.” Poslušnost Božjim zapovestima predstavlja jedini put da zadobijemo Njegovo odobravanje. „Samo napred” – to treba da bude lozinka hrišćanina.

Izvor: “Svedočanstva za Crkvu 4” Ellen G. White

Posted in Duhovnost
2 comments on “Idimo samo napred!
  1. Branko Zivkovic says:

    Savladati planinu

    Godine 2006. ponovno je obišla svijet vijest vezana uz Mount Everest. Premda su na ovoj planini, koja se diže u visinu od 8850 m, mnogi izgubili život, po prvi put na vrh se uspeo čovjek bez obje noge. Četrdesetsedmogodišnji Mark Inglis izgubio je prije dvadeset i četiri godine obje noge ispod koljena. On i njegov kolega ostali su četrnaest dana zatočeni u ledenoj špilji za vrijeme snažne snježne oluje na Mount Cooku u Novom Zelandu.
    Unatoč svojoj invalidnosti Inglis se nije dao obeshrabriti. Ostavio je karijeru planinara i skijaškog vodiča i postao znanstveni istraživač. I nastavio penjati – pomoću umjetnih nogu. Postao je prvi invalid na obje noge koji se uspeo na Mount Cook.
    Inglis je 15. svibnja 2006. stao na vrh Mount Everesta, najviše planine na svijetu. A to nije sve. Prilikom uspona pao je i napola slomio jednu od svojih nogu izrađenih od karbonskih vlakana. Na sreću imao je rezervne dijelove i na visini od 6400 m uspio je nadomjestiti oštećenu nogu i nastaviti težak uspon.
    Mene oduševljavaju ljudi poput Mark Inglisa. Divim se njihovoj odlučnosti, hrabrosti, njihovoj borbi protiv golemih prepreka.
    I mi smo kao Kristovi sljedbenici pozvani na velika djela. Pred nama je ”planina” mnogo teža za osvajanje – planina potreba ovog svijeta. Naš Gospodin nas poziva da pokušamo nemoguće: da objavimo radosnu vijest o Isusovu spasenju i Njegovom skorom povratku svakom narodu, plemenu i jeziku (Otkrivenje 14,6.7).
    Nemoguće? Da, s ljudskog gledišta, ali ne i ako je Isus uz nas. On je rekao: “Ljudima je to nemoguće, ali Bogu je sve moguće.” (Matej 19,26)
    A evo još jednog dragocjenog obećanja: ”Ništa nije naoko bespomoćnije, pa ipak toliko nesavladivo, od duše koja je svjesna svoje ništavosti i koja se u cijelosti oslanja na zasluge Spasitelja.” (E. G. White, Put u bolji život, str. 106)
    Mark Inglis se uspeo na Mount Everest bez nogu. Mi, s dvije noge, a što je važnije, s Isusom, možemo objaviti evanđelje cijelom svijetu.
    (William G. Johnsson, Adventist World

  2. Branko Zivkovic says:

    Savladati planinu

    Godine 2006. ponovno je obišla svijet vijest vezana uz Mount Everest. Premda su na ovoj planini, koja se diže u visinu od 8850 m, mnogi izgubili život, po prvi put na vrh se uspeo čovjek bez obje noge. Četrdesetsedmogodišnji Mark Inglis izgubio je prije dvadeset i četiri godine obje noge ispod koljena. On i njegov kolega ostali su četrnaest dana zatočeni u ledenoj špilji za vrijeme snažne snježne oluje na Mount Cooku u Novom Zelandu.
    Unatoč svojoj invalidnosti Inglis se nije dao obeshrabriti. Ostavio je karijeru planinara i skijaškog vodiča i postao znanstveni istraživač. I nastavio penjati – pomoću umjetnih nogu. Postao je prvi invalid na obje noge koji se uspeo na Mount Cook.
    Inglis je 15. svibnja 2006. stao na vrh Mount Everesta, najviše planine na svijetu. A to nije sve. Prilikom uspona pao je i napola slomio jednu od svojih nogu izrađenih od karbonskih vlakana. Na sreću imao je rezervne dijelove i na visini od 6400 m uspio je nadomjestiti oštećenu nogu i nastaviti težak uspon.
    Mene oduševljavaju ljudi poput Mark Inglisa. Divim se njihovoj odlučnosti, hrabrosti, njihovoj borbi protiv golemih prepreka.
    I mi smo kao Kristovi sljedbenici pozvani na velika djela. Pred nama je ”planina” mnogo teža za osvajanje – planina potreba ovog svijeta. Naš Gospodin nas poziva da pokušamo nemoguće: da objavimo radosnu vijest o Isusovu spasenju i Njegovom skorom povratku svakom narodu, plemenu i jeziku (Otkrivenje 14,6.7).
    Nemoguće? Da, s ljudskog gledišta, ali ne i ako je Isus uz nas. On je rekao: “Ljudima je to nemoguće, ali Bogu je sve moguće.” (Matej 19,26)
    A evo još jednog dragocjenog obećanja: ”Ništa nije naoko bespomoćnije, pa ipak toliko nesavladivo, od duše koja je svjesna svoje ništavosti i koja se u cijelosti oslanja na zasluge Spasitelja.” (E. G. White, Put u bolji život, str. 106)
    Mark Inglis se uspeo na Mount Everest bez nogu. Mi, s dvije noge, a što je važnije, s Isusom, možemo objaviti evanđelje cijelom svijetu.
    (William G. Johnsson, Adventist World

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

*