Hristos je blizu!

Isus dolaziSvakog dana slušam kako hrišćani govore: „Da smo mi živeli u apostolsko doba i da smo videli Gospoda Isusa, i mi bismo bili svetitelji kao i oni”.

Tako zamišljaju u svom neznanju. Jer Onaj Koji je govorio u vreme apostola, i sada govori svemu svetu. Ne samo u rečima, nego i u Svojim delima On je isti kao i u apostolsko vreme, jer nas uverava govoreći: Otac je uvek u Sinu, i Sin je uvek u Ocu, i kao što Otac uvek deluje, tako i Sin uvek deluje.

Možda će neko reći da je velika razlika gledati Gospoda telesno i samo slušati Njegove reči – kao što mi sad slušamo od drugih i čitamo u Jevanđelju. I ja velim da je razlika i dodajem da je današnji način poznavanja Hrista nesravnjeno podesniji od prvobitnog. Jer tada se Gospod pokazao ljudima u obliku čoveka prostog, smirenog i poniznog – što je i same Jevreje veoma zbunjivalo – dok se danas On nama propoveda kao istiniti Bog. Tada je prilazio ljudima kao čovek, sedao za trpezu sa grešnicima i carinicima, dok danas On sedi s desne strane Boga Oca i hrani ceo svet i bez Njega ništa ne biva. U apostolsko vreme su Ga čak i prostaci unižavali i govorili: „Nije li ovo drvodjelja, sin Marijin?!” (Mk. 6, 3), dok mu se sad klanjaju knezovi i carevi kao Sinu Božjem i Bogu. A On proslavlja one koji mu se klanjaju duhom i istinom.

U apostolsko vreme su Ga poštovali kao jednog od ljudi, kao smrtnog i bilo je veliko čudo kad Ga je neko mogao u tom obliku priznavati kao Tvorca neba i zemlje, i svega što postoji. Zbog toga, kada je apostol Petar ispovedio: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga”, Hristos ga je pohvalio govoreći: „Blago tebi, Simone sine Jonin! Jer tijelo i krv nisu tebi to javili, nego Otac moj koji je na nebesima” (Mat.16,16-17). Danas tu nema ničeg osobitog, jer se Hristos danas propoveda odenut slavom. Jer kad bi danas nama bilo nemoguće paziti i ispunjavati što govori Bog i svi svetitelji – koji su prvo ispunili, pa potom napisali i nama ostavili svoje pouke – onda zbog čega su se oni trudili i pisali?! Zbog čega se to danas čita po crkvama?!

Ko to poriče zaključava nebo, koje nam je Hristos otvorio Svojim silaskom na zemlju, i sprečava uzdizanje k nebu, koje nam je takođe pokazao Hristos. Bog stoji kod vrata nebeskih, i gleda na zemlju, i Njega vide verne duše i čuju kako ih poziva preko Jevanđelja: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti” (Mat. 11, 28). A bogoborci uzvikuju: nemoguće, nemoguće u ovom veku! Takve je Sam Gospod odlučno izobličio govoreći: „Teško vama, knjižnici i fariseji, licemeri, slepe vođe slijepaca, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi htjeli” (Mat. 23, 13 i 24).

Čime se otvaraju vrata Carstva nebeskog? – Plačem i pokajanjem. Tada ne može u svetlosti opstati, jer je osobina svetlosti da razgoni tamu. Greh je gori od tame – Bog je svetliji od svake svetlosti. A ko je od nas bez greha! „Ako rečemo da ne sagrešismo, pravimo Hrista lažom, i reč Njegova nije u nama” (1 Jov. 1, 10). I zašto da je čoveku nemoguće kajati se?! Pa čime su drugim svetitelji blistali u svetu, nego dubinom i vatrenošću pokajanja?

Ko tvrdi da nije grešan, zato što nije počinio krivična dela, taj isti tvrdi da ne može da se kaje, i da je Hristos daleko. U apostolsko vreme Hristu su prilazile dve vrste ljudi: pitomi narod koji Ga je vrlo rado slušao i verovao Mu, i teški bolesnici i veliki gršsnici, koji su Mu prilazili sa suzama kao čudotvorcu i Bogu. I jedne i druge Hristos je voleo da prima i da im sve čini, a ove poslednje stavio je za primer celom rodu ljudskom kako se prilazi Sinu Božjem. Pa Njemu su sveti tako i prilazili! I On ih je postavio i posvetio za učitelje Crkve i primer narodu.

Priznanje i pokajanje bili su most kojim se dolazi do Hrista u vreme kada je On lično propovedao i lično isceljivao. Priznanje i pokajanje su most ka Njemu i sada kada On sedi u slavi Boga Oca. On, Gospod Hristos, razdelio je svetiteljima životne krstove – da se umore noseći ih, te da bi se od umora u Carstvu nebeskom odmorili. Jer ko ne vidi muke Sina Božjeg, i ne vidi svoje grehe, kako može ući u Carstvo Božje?!

Sin je ušao posle stradanja, zar smrtni čovek da uđe bez stradanja, bez plača, bez pokajanja, bez poznavanja samoga sebe! Nije Hristos daleko. Hristos je sasvim blizu. Bliži je od roditelja i prijatelja, bliži od disanja i od svake pomisli. Roditelji mogu umreti, disanje može otežati, misli mogu lutati i nikakve utehe ne doneti. Hristos se spustio do svakog čoveka – do prosjaka, do razbojnika. Hristos se spustio do smrti i sve je pozvao u Svoje Carstvo. I jednako zove: „Hodite k meni!”

Zar je daleko Onaj Koji tako govori!?

Simeon Novi Bogoslov

Posted in Duhovnost

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

*