Emocije – Jezik duše

„Srce je prevarno više svega i opako; ko će ga poznati?“  Jeremija 17:9

Čovek je, kao živo biće, sastavljen od nekoliko elemenata koja ga čine inteligentnim živim bićem. Mi smo fizička, društvena, intelektualna, emocionalna i duhovna bića!  Ni jedan od ovih elemenata ne bi smeo da bude u nesrazmeri sa ostalim jer ćemo postati neuravnoteženi, a na kraju i izopačeni.

Na žalost, kroz istoriju naše civilizacije, uvek je neki od elemenata prenaglašavan. U Zapadnoj civilizaciji, judeo-hrišćanskoj, duhovna strana je stavljana iznad svih ostalih aspekata našeg bića, a posebno iznad emocionalnog.

Ako odbacujemo emocije na račun duhovnosti, postajemo verski fanatici. Gubimo ljudskost, ljubav, saosećanje, jer nam je „posvećenost“ religiji, važnija od svega.  Otvaranje ove teme može me odvesti od osnovne ideje koju sam započeo, i zato ne bih o ovome dalje govorio.

Da se vratimo emocijama. Ako ignorišemo emocije kao što su bes, bol, depresija, usamljenost… to može prouzrokovati ozbiljne probleme i oštećenja našoj duši, tj. duhovnom biću. A samim tim uticati na naš odnos sa Bogom, sa drugima, i na kraju, sa samima sobom. Zato je veoma važno biti emotivno uravnotežena osoba.

Na žalost, u nekim kulturama je sramota pokazati emocije. U srpskoj kulturi, recimo, sramota je ako muškarac plače; čak i ako pričate o svojim osećanjima, unutrašnjim ozledama, i zaplačete, u najmanju ruku, bićete okarakterisani kao mekušac. Sa druge strane ako otvoreno iskažete bes, ljutnju… poštovaće vas!

Sa druge strane, u časopisu Psychological Science navedeno je, da je u japanskoj kulturi neučtivo pokazati bilo kakve negativne emocije, oni ih jednostavno prikrivaju osmehom! Oni svoje negativne emocije izražavaju tonom svoga glasa.

Neko je kazao da su emocije jezik duše i glas srca. Međutim, mi smo nekada suviše zauzeti, ili suviše „duhovni“ da bismo se bavili emocijama; suviše slabi da bismo hrabro pogledali ko smo u suštini.

Jeremija je zapisao da je „srce prevarno više svega i opako“.  Naravno, nije naše fizičko srce središte naših emocija, nego naš um. Kad god Biblija govori o ljudskom srcu, misli na naš um. Dakle, moderniji prevod bi glasio: „Um je prevaran iznad svega, i opak, ko će ga spoznati?“

Solomun je zapisao: „Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život.“  Priče 4:23. Ovo znači „čuvaj svoj um, svoje misli“. Čistota našeg uma je prvi zahtev za bezgrešni život. Ako skladištimo u svoj um dobre misli, naše reči i dela biće dobri.  Isus je kazao: „Porodi aspidini! Kako možete dobro govoriti, kad ste zli? Jer usta govore od suviška srca. Dobar čovek iz dobre kleti iznosi dobro; a zao čovek iz zle kleti iznosi zlo.“ Matej 12:34.35.

Jeremija je u svom tekstu (17:9), naglasio da je naš um „opak“ – ovo bukvalno znači „neizlečiv“, što znači da smo bez mogućnosti da izlečimo zlo u nama.

„Može li Etiopljanin promeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?“ Jeremija 13:23.

„Jer ovako veli Gospod: smrtan je polom tvoj i rana tvoja ljuta. Nema nikoga koji bi se primio tvoje stvari da te leči, nema leka koji bi ti pomogao.“ Jeremija 30:12.13.

Na žalost, mi smo grešni po svojoj prirodi, i zli u srži našeg bića. Nismo u stanju sebe da izlečimo. Još od Adama i Eve, svaki pojedinac suočava se sa problemima kao što su sramota, usamljenost, skrivanje, potreba da zašititimo sebe, laganje, itd. Sve ovo možete da pronađete u Postanju 3. glavi, u tužnoj priči o našem padu u greh, kako nas je on odvojio od Boga, jedne od drugih i podelio unutar našeg sopstvenog bića.

Da li čovek može biti izlečen? Da li možemo da budemo uravnotežene osobe, sa svim aspektima koji čine ljudsko biće? Možemo, zato što je Isus bio takva osoba. Isus, Božji Sin, svojim rođenjem na ovoj zemlji, uzeo je ljudsku prirodu u potpunosti, osim u grehu. Isus je i Bog i čovek. Kako? Ne znam, to je tajna božanstva! Ja to prihvatam verom, jer Pismo tako kaže.

Za mene je najvažnije da je Isus, pored toga što je Bog, i čovek. To znači da je u stanju da me razume. I on je prolazio kroz intenzivna, snažna i duboka emocionalna iskustva. Isus je izražavao svoje emocije bez stida, slobodno i otvoreno.

Bio je uznemiren u duhu i duboko pokrenut (Jovan 11:33); plakao je na grobu svog prijatelja Lazara i nad Jerusalimom (Jovan 11:33-36; Luka 19:41); Bio je ljut na svoje učenike (Marko 10:14);  bio je besan na trgovce zbog bezobzirne trgovine u hramu (Jovan 2:13-17); bio je zadivljen (Matej 8:10); imao je emocionalnu potrebu da bude sa dvanaest apostola (Luka 22:15); imao je saosećanje za udovice, gubavce i slepe ljude (Matej 20:34; Marko 1:41; Luka 7:13). Isus je kao čovek bio gurnut do kraja svojih ljudskih granica (setite se Getsimanije), i zato je u stanju da nas razume.

Ako želimo da doživimo istinsku promenu, trebalo bi prema sebi da budemo brutalno pošteni i ranjivi pred Bogom, i samo pred njim. Bolno je napraviti prvi korak, pogledati duboko u svoje srce, baš zato što je „srce prevarno više svega, i opako“. To zahteva rad, energiju, neugodnost, vreme, hrabrost, usamljenost i dobro razumevanje blagodati Božje u Jevanđelju da bismo postali hristoliki.

Mnoge biblijske ličnosti bile su na ovaj način otvorene prema samima sebi. Mi čitamo o njima i divimo se njihovim moćnim životnim pričama. Setite se Jova, Mojsija, Jeremije, Davida, i mnogih drugih. Pročitajte 51. Psalam, i shvatićete koliko je David brutalno i bolno pošten prema sebi i prema Bogu, a baš u tome i jeste ključ.

Na kraju stih u 17:9, Jeremija kaže: „Ko će ga poznati?“ Ko će spoznati kakve se sve tajne kriju u našem umu? U 10 stihu on daje odgovor: „Ja Gospod ispitujem srca… da bih dao svakome prema putevima njegovim, i po plodu dela njegovih.“ Jeremija 17:10.

Ljudi su poput ledenog brega – možete videti samo 10% od njegove površine, ostalih 90%  je ispod površine mora. Mi se prikazujemo uglavnom spolja; doterujemo se, oblačimo se u modernu odeću, uglađeno se ponašamo, itd. Međutim, to je samo 10. deo onoga što smo mi. Pravi ja se nalazi unutar mene, a to je ono što samo Bog i ja znamo! I zato je Bog jedini u stanju da spozna naše srce. Šta više, mi sami, nismo u stanju da spoznamo sami sebe, kakvi smo u suštini – grešni i zli – jer ne želimo da budemo pošteni prema sebi.

Međutim, ne zaboravite, i Titanik je bio potopljen u sudaru sa ledenim bregom, i to onim delom ispod vode!

Moramo poći ispod površine. A to može izgledati kao da hodate po zategnutom konopcu preko ponora 50 metara dubokog, bez zaštitne mreže, a na dnu ponora, čekaju vas krokodili! Možda vam se čini kao nemoguća misija. Ali mi možemo to da uradimo jer imamo zaštitnu mrežu – Jevanđelje! Kroz molitvu, ispovest pred Bogom, biti nasamo sa njim i sa samim sobom. Paskal je kazao: „Patnja svih ljudi proizilazi iz njihove nemogućnosti da sede u tišini sami sa sobom.“

Molimo se molitvom cara Davida: „Gospode!  Ti me kušaš i znaš. Ti znaš kad sednem i kad ustanem: ti znaš pomisli moje iz daleka; kad hodam i kad se odmaram, ti si oko mene, i sve puteve moje vidiš. Još nema reči na jeziku mom, a ti, Gospode, gle, već sve znaš… Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje, i vidi jesam li na zlu putu, i vodi me na put večni.“ Psalam 139:1-4.23.24.

Najvažnija stvar koju bi grešni čovek trebalo da učini je da se razbije o Isusa Hrista.  „I ko padne na ovaj kamen razbiće se; a na koga on padne satrće ga.“ Matej 21:44.

Zavapimo Gospodu, baš kao što je i Jeremija uradio: „Isceli me, Gospode, i biću isceljen; izbavi me, i biću izbavljen, jer si ti hvala moja.“ Jeremija 17:14. On zna da je „srce prevarno više svega, i opako; ko će ga poznati?“ On će ga poznati. On će ga isceliti. On će nas spasiti, zato što je On naša Aliluja, naša hvala i slava!

Propovednik Milenko Tanurdžić

Posted in Propovednikov Blog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

*