Crkveni šoping mol

Crkveni-šoping-molBio je to dan kada je Isus planirao da bude nasamo sa svojim učenicima. Ali, biće to dan kada će On nahraniti više od 5,000 ljudi. Isus je pronašao jedno mirno i povučeno mesto u pustinji, ali mnoštvo je primetilo na koju stranu je Isus otišao sa svojim učenicima, i sledili su Ga.

Možda će vas iznenaditi nešto vezano za ovaj događaj. Ovo je jedino Isusovo čudo koje je zapisano u sva četiri jevanđelja. Postoje druga čuda koja su ponovljena u dva ili tri jevanđelja, ali samo ovo je zapisano u sva četiri.

Jedan dečak je čuo da će Isus poučavati u kraju koji je bio dovoljno blizu njegove kuće, tako da bi majka mogla da ga pusti da ode sam i sluša Isusa. Mogu da ga zamislim kako je uzbuđeno uleteo u kuću, i zadihan saopštio majci svoju želju. Na brzinu mu je spakovala ručak, tako da je mogao da ode i sluša Isusa. Glavna hrana svake kuhinje tog kraja na Bliskom Istoku bile su male vekne ječmenog hleba i manje ribe, najverovatnije uhvaćene u obližnjem Galilejskom jezeru, usoljene da bi duže trajale.

I tako je dečak zgrabio svoj ručak i odjurio da sluša Isusa. Kada je stigao na mesto gde se nalazio Isus, našao se u mnoštvu ljudi koje je iz minuta u minut sve više raslo. Ali, on je želeo da vidi Isusa, i tako je uspeo da se progura između ljudi u prvi red, veoma blizu Isusa i njegovih učenika.

Isus je toliko interesantno podučavao da je dan veoma brzo protekao. Svi su zaboravili na glad, pa čak i naš mali junak. Sunce je polako naginjalo ka zapadu, a ljudi su se još zadržali. Isus je bio iscrpljen, i konačno, učenici su mu prišli sa predlogom: „Ovde je pusto mesto, a dockan je već; otpusti narod neka ide u sela da kupi sebi hrane.“ Mat. 14:15.

Međutim, Isus ih je iznenadio izjavom: „Ne treba da idu; podajte im vi neka jedu.“ 16. stih. A zatim se okrenuo Filipu i upitao ga: „Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu?“ Jovan 6:5. U ovoj izjavi možemo da pronađemo duboku poruku za nas!  Ko će dati duhovnu hranu ovom gladnom svetu? Isusovi učenici!!! Ko su Isusovi učenici? Mi smo, naravno!

„U Hristovom delu udovoljavanja privremenim potrebama gladnog mnoštva, nalazi se duboka duhovna pouka za sve Njegove poslanike. Hristos je primio od Oca; On je podelio učenicima; oni su podelili mnoštvu; a ljudi jedni drugima. Tako će svi koji su sjedinjeni sa Hristom primiti od Njega hleb života, nebesku hranu, i podeliti je drugima.“ (Čežnja vekova, 369).

Dozvolite mi da zastanem za trenutak na ovoj ideji. Mnogo puta u mojoj službi, skoro svake subote, mogu da čujem vernike crkve kako odbijaju da učestvuju u službama; kasne u subotnu školu, ili je uopšte ne posećuju; kasne na bogosluženje, ili ne dođu uopšte, dođu na zajednički ručak – na kraju krajeva, to je besplatan obrok, zar ne?  Žao mi je ali to je istina.

Vernici odbijaju da se pomole, odbijaju da posluže u nekim jednostavnim službama, npr. da pozdrave goste, ili da učestvuju u crkvenim aktivnostima, na popodnevnim programima, seminarima, itd.

Zašto je to tako? Zato što smo mi potrošačko društvo! Neki ljudi, većina ljudi, dolazi u crkvu kao u tržni centar (šoping mol)!

U šoping mol nikada ne kasnite; možete doći kad god poželite. Ljudi odlaze u šoping mol da kupuju šta im se sviđa i da bi se zabavili. Ako niste zadovoljni sa programom, ili sa opcijama, jednostavno ćete otići u drugi šoping mol. Osoba se oseća slobodnom da kritikuje, da prigovara, i da vrati robu koju je kupila! Morate u svemu tome da budete tretirani kao mušterija, jer mušterija je uvek u pravu!

Međutim, dragi moji, crkva nije šoping mol. Pre nego što objasnimo zašto je to tako, voleo bih da se vratimo na našu priču. Kada je Isus uputio pitanje o hrani, Filip je reagovao na tipičan ljudski način, on se okrenuo ljudskim resursima! I, naravno, izgledalo je nemoguće nahraniti toliki narod. Mnogi od ovih ljudi došli su da čuju Isusa, ali većina njih nije došla da služi, došli su da im se služi! Došli su u šoping mol!!!

Ako dolazite u crkvu da vam se služi, žao mi je, ali to nije ispravan pristup, a niti motiv. Svi mi bismo trebalo da dolazimo u crkvu da bismo služili. Ako odbijate mogućnost da služite u crkvi, tada promašujete smisao šta crkva zaista jeste!

Pošteno ću vas pitati, a vi pošteno odgovorite sebi – da li je toliko teško doći, uglavnom, jednom sedmično, na dva do tri sata u crkvu? Doći na vreme, i služiti bez otpora ili pitanja? Na prvom mestu služiti i obožavati Boga, a zatim služiti svojoj braći i sestrama.

Probajte da zakasnite na posao – izgubićete ga! Da li kasnite da odgledate utakmicu omiljenog tima? Da li propuštate neke druge, vama važne događaje, u životu? Razmislite o ovome! Ali crkva, e to je već druga priča!

Srećom po učenike i po narod, u svoj toj masi ljudi, neko se ipak našao voljan da služi. A ko je to bio? Naš mali dečak iz prvog reda! U sred velike gomile od nekoliko hiljada ljudi –  bogatih ljudi, važnih ljudi, odraslih ljudi, fariseja, sadukeja, krupnih i kosmatih ribara, taj mali dečak se osećao potpuno beznačajnim, skoro kao da nije niti postojao, a neki od nas možemo razumeti kako se osećao.

Istina je da se ponekad osećate poput ovog dečaka; beznačajno, bez talenata i sposobnosti; i to je jedan od razloga zašto ne služite u crkvi! Ali, taj mali dečak je imao samo pet hlebova i dve ribe, i doneo je Isusu ono što je imao.

Nije važno koliko je malo ono što imaš, bilo da je to talenat ili veština, trebalo bi da to doneseš pred Hrista, a on će od toga učiniti veliku stvar na blagoslov drugima.

Mislim da je prvo čudo koje se dogodilo toga dana bilo da je Andrija primetio ovog dečaka i njegov ručak. Mi bi trebalo da imamo oči za ljude. Trebalo bi da zapazimo njihove potrebe, ali isto tako njihove sposobnosti i mogućnosti šta bi mogli da postanu ako ih dovedemo Hristu.

Dečak nije mogao u potpunosti da razume sve što se oko njega događalo, ali je shvatio da Isus ima grupno savetovanje sa nekoliko ljudi oko njega, a jedan od njih se odvojio i krenuo prema njemu.

Tek je kasnije saznao da se taj čovek zvao Andrija. Sve što je tada znao je da ga je Andrija pitao da da svoj ručak Isusu. Iskreno rečeno, i on je bio prilično gladan, ali Isus je poučavao ceo dan, lečio ljude ceo dan, i prilično se naradio, zaslužio je da jede; ali šta će on, mali dečak, jesti?

Andrija mu je objasnio nešto veoma značajno: „Momče, do sada sam naučio da je Isus u stanju da uradi začuđujuće stvari, i ne znam šta ima tačno na umu, međutim, njemu treba tvoj ručak.“

Dečak je mogao da bude sebičan, zar ne? Mogao je da kaže da njemu treba ručak.  Šta će on da jede? On je, na kraju krajeva, samo mali dečak! Šta njegovih pet hlebova i dve ribe mogu da urade? Ali ništa od ovoga nije pitao. On je bio voljan da služi! Bio je voljan da deli! Bio je spreman da da sve što je imao!

Bog danas ne traži od tebe da mu daš ono što nemaš, već ono što imaš! On traži od tebe samo mali deo tvoga vremena! On traži od tebe samo 10% tvojih primanja! On traži od tebe tvoje predanje!

Naš dečak je prvo bio uplašen, a zatim zbunjen, a onda ponosan što je mogao nešto da učini za Isusa, ali kada je otvorio svoju torbicu sa ručkom, jedino što je mogao da ponudi bilo je nekoliko vlažnih sendviča sa sardinama!

Međutim, to nije bilo važno za Isusa. Isusu je bilo važno da je neko voljan i spreman da posluži s onim što ima. Primio je hranu od Andrije, zahvalio Bogu na njoj, a zatim počeo da deli svojim učenicima, koji su počeli da dele narodu, sve dok više od 5000 ljudi nije bilo nahranjeno, a 12 kotarica hrane preteklo i sakupljeno!

„Ništa ne sme da se rasipa. Ne smemo dopustiti da nam izmakne nijedna prednost.  Mi ne treba da zanemarimo bilo šta što služi dobrobiti ljudskog bića. Neka se sve sakupi što će smanjiti oskudicu gladnih ljudi na Zemlji. U duhovnom mora da se pokaže ista brižljivost. Dok su korpe sa ostacima hrane sakupljane, ljudi su mislili na svoje prijatelje kod kuće. Želeli su da i oni uzmu udela u hlebu koji je Hristos blagoslovio. Sadržaj korpi je podeljen među željnim mnoštvom i odnesen u sve okolne krajeve. Tako su učesnici na gozbi drugima trebalo da daju hleb koji silazi sa Neba, da utole glad duše. Trebalo je da ponove ono što su naučili o divnim Božjim delima. Ništa nije smelo da propadne. Nijedna reč koja se odnosila na njihovo večno spasenje nije smela uzaludno da padne na Zemlju.“ (Čežnja vekova, 368).

Šta je ono što mi radimo nakon bogosluženja; nakon što primimo hleb života? Da li ga zadržavate samo za sebe, ili ga delite sa drugima tokom sledećih dana? Isus želi od nas da delimo ono što smo primili kroz odnos sa njim. On želi da širimo njegovu reč, i njegovo Jevanđelje.

Ova priča nije zapisana da bismo dobili još jednu potvrdu da je Isus čudotvorac. Isus ima moć da čini čuda, i to je važna istina. Ali verujem da je glavni razlog, zašto je ova priča u Sv. Pismu zato što ovaj dečak ima da nas nauči važnoj lekciji, kako su ljudi kao što smo ti i ja, najčešće oruđe koje Bog upotrebljava da bi učinio čuda u svakodnevnom životu.

Ovaj mali dečak je imao malo šta da ponudi, ali od onoga što je imao, Isus je pronašao materijal za čudo; Isus je pronašao VERU i spremnost na SLUŽBU!!! Način na koji nam je priča izneta pokazuje da tog dečaka nije bilo toga dana tamo sa svojim ručkom, i da ga Andrija nije pitao za ručak, Isus nikada ne bi nahranio mnoštvo od 5000 ljudi zato što niko drugi nije doneo svoj ručak, ili nije bio voljan da podeli svoj ručak sa Isusom, tj. nije bio voljan da služi!!!

„Velika je greška uzdati se u ljudsku mudrost ili brojeve u Božjem delu. Uspešan rad za Hrista ne zavisi toliko od brojeva ili darovitosti koliko od čistote namere, od iskrene jednostavnosti, ozbiljne vere koja se oslanja na Boga. Lične odgovornosti moraju se nositi, lične dužnosti prihvatiti, lični napori moraju se ulagati, za one koji ne poznaju Hrista. Umesto da prebacite svoje odgovornosti na nekoga koga smatrate da je mnogo darovitiji od vas, radite prema svojim sposobnostima.“ (Čežnja vekova, 370)

Presudna istina u hrišćanskom životu je da je Isusu potrebno ono što možemo da donesemo pred njega. Možda nemamo mnogo da mu donesemo prema standardima ovoga sveta, čak ni prema našim vlastitim standardima, ali Njemu je potrebno ono što mi imamo! Možda svet i odbija čudo za čudom, baš zato što mi nećemo da donesemo Hristu ono što imamo i ono što smo mi zaista!

Ne znam šta te Bog poziva danas da uradiš. Ne znam u kom polju službe te vodi Duh Sveti. Ali znam da te Bog poziva da uradiš nešto, zato što svi članovi Tela Hristovog imaju mesto u Božjem planu. A kada ne zauzmeš mesto koje ti je namenjeno po njegovom planu, mesto koje je on kreirao za tebe, tada to mesto ostaje prazno.

„Bog je svakom čoveku odredio posao, prema njegovim sposobnostima (Efescima 4:11-13) i On ne želi da neke optereti odgovornostima a da drugi nemaju nikakvog tereta, nikakvog napora duše.“ (Čežnja vekova, 362).

Budite otvoreni za Božji poziv, budite oni koji očekuju Njegov glas, budite dostupni Njegovom Duhu, budite voljni da služite. Dajte Bogu ono što imate, koliko god to malo bilo, i učinite to još danas.  I samo tada će Crkva napredovati i rasti, ali i ti lično.

Propovednik Milenko Tanurdžić

Posted in Propovednikov Blog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

*