Budilnik za usnulog Boga

Jedne noći Isus je bio u čamcu sa svojim učenicima. Bio je to iscrpljujući dan za Njega. Tog dana Isus je propovedao okupljenom mnoštvu, lečio bolesne i hranio gladne, i zato je iscrpljen spavao na krmi. Želeo je da iskoristi noć da bi prešao na drugu stranu jezera, jer je i tamo imao da uradi dosta posla: „I reče im onaj dan u veče: hajdemo na onu stranu“ Marko 4:35.

Isus je bio dobar spavač jer ga nije mogla probuditi buka divlje oluje koja se podigla te noći na Galilejskom jezeru, kao ni talasanje čamca, kao niti gromovi i munje: „I postade velika oluja; i valovi tako zaljevahu u lađu da se već napuni. A on na krmi spavaše na uzglavlju“  Marko 4:37.38.

Međutim, postoji nešto što je dovoljno moćno da nadjača divljanje oluje, grmljavinu gromova i buku talasa, ma koliko slabašno bilo. Postoji nešto što je u stanju da pokrene planine i brda, ali i usnulog Boga – molitva njegove dece!

Oluja je bila jaka, snažna, divlja, toliko silna da je prestrašila i grupu iskusnih ribara sa Isusom u čamcu. Uplašili su se, a kada su videli Isusa kako mirno spava, povikali su: „Učitelju! Zar ti ne mariš što ginemo?“. Iako izgovorena u obliku prekora, ova rečenica je još uvek bila molitva – molitva koja je probudila Boga, molitva koja je odmah uslišena: „I ustavši zapreti vetru, i reče moru: ćuti, prestani. I utoli vetar, i postade tišina velika“ (st. 39).

Sličan vapaj upućuje se i u 44. Psalmu: „Ustani, što spavaš, Gospode! Probudi se, nemoj odbaciti za svagda. Zašto kriješ lice svoje? Zaboravljaš nevolju i muku našu?“ Psalam 44:23.24. Na drugom mestu opet se kaže: „Gle ne dremlje i ne spava čuvar Izrailjev“ Psalam 121:4. Bog ne spava, iako se nama tako ponekad čini kada smo u nevolji i oluji. On brine o nama i našim potrebama.

Vetar je prestao, more se utišalo, oluja je nestala, nebo se razvedrilo, „i postade tišina velika“. Nema zahteva koji Bog ne može da usliši svojoj deci. Nema prepreke za Onoga koji vlada silama prirode, onoga koji je stvorio svemir!

Isus učenicima upućuje prekor, doduše, prilično blag: „I reče im: za što ste tako strašljivi? Kako nemate vere?“ (st. 40). Oluja se projektovala u srca učenika – spolja je uticalo na unutra! Nisu imali vere, i zato nisu imali ni mir. Oluja se prenela na njihova srca, umove i dušu. Postali su uznemireni, prestrašeni i očajni. Zaboravili su da je Isus sa njima u čamcu. Sa druge strane, Isus je imao mir u svome srcu i zato je i smirio oluju – iznutra je delovalo spolja.

Ovde se nalazi poruka za nas. Ne dozvolimo našim okolnostima – olujama u našem životu – da utiču na našu veru, naš mir, naš život. Ma koliko naše okolnosti bile loše, zapamtimo da je Isus sa nama u čamcu, da On brine za nas, i da će se pobrinuti za oluje u našem životu. Svojim mirom i verom u Boga utičimo na ono oko nas puni nade i poverenja. I ne zaboravite da svaka molitva, makar izgovorena šapatom ili u mislima, neće ostati neodgovorena, jer Bog čuje, odgovara i uslišava.

Propovednik Milenko Tanurdžić

Posted in Propovednikov Blog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

*